У Хрватској су љути због одлуке о Пиранском заливу, али и у Словенији пљуште критике, јер је та земља остала ускраћена за много важније захтеве. То би у ствари могла да буде добра основа за договор.

Иако је арбитражна одлука и у Хрватској и у Словенији у први мах протумачена као велики тријумф Словеније и тежак пораз Хрватске, детаљнији увид у одлуку открива да ситуација ипак није тако црно-бела. Када је реч о најважнијем питању, излазу Словеније на отворено море око чега су ставови били потпуно подељени, арбитражни суд дефинисао је словеначку везу с отвореним водама.

Али ту је и једна кључна одредба због које се и Словенци љуте: суд није Словенији доделио територијални излаз на отворено море, иако је то био кључни захтев због којег је Љубљана крајем прошле деценије и кренула у блокаду Хрватске која је окончана договором о арбитражи.

Словеначка веза с отвореним морем, широка два и по и дуга 12 наутичких миља, осигураће Словенији слободан комуникациони режим, што укључује слободну пловидбу и прелете.

Али то подручје остаје хрватско територијално море, само што је хрватски суверенитет на том делу мора ограничен. Хрватска је и даље дужна да одговори на позиве у помоћ на том подручју, а словеначка страна на том подручју неће смети да рибари, нити економски да експлоатише подморје — а Хрватска све то може и сме.

Катастарски успех Хрватске

Ситуација у вези с разграничењем по коме је само једна четвртина Пиранског залива припала Хрватској, нешто је неповољнија за Загреб. Али ако се узме у обзир да је Хрватска добила леву обалу Драгоње, као и Свету Геру и подручја на левој обали Муре, онда је тешко рећи да је арбитража Словенији доделила све, а Хрватској ништа.

Аналитичар Давор Гјенеро, дугогодишњи хроничар хрватско-словеначких односа, сматра да је одлука арбитражног суда у највећој мери уравнотежена, нарочито када је реч о граници на копну. «Осим разграничења у Пиранском заливу, не видим ниједан озбиљнији проблем у арбитражној одлуци», каже за Дојче веле Гјенеро, који сматра да је арбитражни суд свој посао одредио на прописан начин и у складу са својим мандатом.

Чини му се да је управо приликом разграничења на копну, Хрватска остварила значајну политичку победу. Наиме, хрватска је страна успела да наметне начело катастра као критеријум за разграничење на копну, што ће за Хрватску бити од велике важности у другим споровима, нарочито када се буде одређивала граница са Србијом на Дунаву.

«Ипак, бојим се да ће овај велики успех хрватског правног тима, у овој атмосфери вероватно проћи потпуно незапажено», закључује Гјенеро.

Када је пак реч о словеначком излазу на отворено море, фамозном јунцтион, ваља имати на уму да је Словенија и до сада, према свим важећим међународним конвенцијама, имала слободан излаз на отворено море, док се арбитражном одлуком то већ постојеће право слободне комуникације додатно потврђује посебним режимом.

Реч је о решењу сличном режиму несметаног и нешкодљивог пролаза, о чему је Хрватска протеклих двадесетак година у више наврата Словенији нудила посебан споразум, уз међународне гаранције. Али Љубљана на њега никад није пристајала, желећи искључиво свој, територијални контакт с отвореним морем.

По моделу Гибралтара

Гјенеро потврђује да словеначки јунцтион није територијални, јер «суд није хрватско територијално море претворио у словеначко територијално море, што и није могао да уради. Али то море није претворио ни у међународне воде.»

Гјенеро упозорава да је «суд морао да одреди словеначки јунцтион, али Словенији притом није дозволио да неограничено располаже хрватским акваторијем. Реч је о соломонском решењу, које је, чини ми се, копија режима какав постоји код Гибралтара. Не знам ко би у Хрватској могао с таквим решењем да има проблем, осим оних који желе да стварају проблеме», оцењује Гјенеро. «Када је реч о граници на мору, ово је решење уравнотеженије за Хрватску од споразума Рачан-Дрновшек», сматра аналитичар.

Када се ради о Пиранском заливу, решење којим је Словенија добила три четвртине залива изненадило је и упућене у Словенији који нису очекивали више од две трећине. «То је једина незгодна ствар у арбитражној одлуци. Иако се у Хрватској увек говорило о ‘црти средине’, нико није озбиљно мислио о томе. Али нико није мислио ни само о једној четвртини залива», каже Гјенеро.

Он објашњење таквог исхода тражи или у неуспеху хрватског правног тима или у контаминираности суда. Али и додаје да ако се пажљиво прочита цела арбитражна одлука, остаје много мање простора за тврдње о контаминираности суда.

И шта сад између Загреба и Љубљане?

Наши дипломатски извори који су хтели да остану неименовани, уверавају нас да би арбитражна одлука могла да постане добра исходишна тачка за будуће разговоре Загреба и Љубљане. Јер заправо већина решења из арбитражне одлуке прихватљива је за обе стране. О преосталим питањима поново би се разговарало, а у Загребу верују да словеначки премијер Миро Церар неће моћи да истраје на ставу да ће разговарати само о имплементацији арбитражне одлуке.

Наши саговорници уверавају да постоји простор за билатерални договор чиме би се избегла непосредна примена арбитражне одлуке, на основу које би се, уз неке измене, договор могао постићи брзо.

Хрватска упозорава Словенију на неприхватљивост повреде вода у Пиранском заливу

И Гјенеро се слаже да постоји маневарски простор за договор Загреба и Љубљане, а чини му се да за то постоји и политичка воља на словеначкој страни. О томе се међу словеначким правним стручњацима већ разговара, упркос чињеници да се ситуација у тој земљи компликује. Важни словеначки опинион макери не крију разочарање арбитражом одлуком, нарочито када је реч о територијалном контакту с отвореним морем. Исход арбитраже критиковао је и лидер опозиције Јанез Јанша, тврдећи да је Словенија изгубила свој «излаз на отворено море».

На дијалог Загреба и Љубљане позива и европарламентарац Иван Јаковчић, који такође сматра да арбитражна одлука може да буде полазиште за коначни билатерални договор о граничном спору. Јаковчић подсећа да словеначка страна није остварила ниједан од својих почетних циљева, јер је желела цео Пирански залив и територијално море до отвореног мора, што није добила.

«Хтели су и села изнад реке Драгоње, односно Канала св. Одорика. Ни то нису добили. Сматрам да је то основа за коначни договор», наглашава Јаковчић. Он исто тако поздравља одмерене изјаве представника хрватске и словеначке владе које помажу људима који живе уз границу.

«Ова одлука у овом тренутку не обавезује Хрватску, али сигурно може да помогне да се пронађе коначно решење и у том контексту дијалог нема алтернативу», поручује искусни истарски политичар, који је до сада показао непогрешив инстинкт када се радило о хрватско-словеначким односима.

Хоће ли разум ипак да победи (бурне) емоције, сазнаћемо ускоро: већ 12. јула када се у Љубљани, први пут након објаве арбитражне одлуке, састају хрватски премијер Андреј Пленковић и његов словеначки колега Миро Церар.

Дојче веле / РТС

Тагови: ; ; ;