Пише Милан Иванић

Недавно је арбитражни суд у Хагу одлучио да се дугогодишњи спор између Словеније и Хрватске око Пиранског залива реши тако што ће готово цели залив да припадне Словенији, која ће уз то да добије и приступ међународним водама у Јадранском мору. Наравно, оваква одлука се није свидела хрватској страни па су представници власти и опозиције одмах изјавили да одлуку не признају и да је то „мртво слово на папиру“.

Да се подсетимо, Пирански залив се налази на северу Јадранског мора и захвата површину од 19 км2. После разбијања СФРЈ, дошло је до спора између Словеније и Хрватске око морске границе. Словенци су се, очигледно, у овом сукобу боље снашли тако да су лобирањем и другим политичко-економским комбинацијама дошли до веома повољне пресуде.

С друге стране, иронично је што се две државе боре око акваторије која им, историјски гледано, никада није припадала. Тај део Јадрана, као и Истра чије обале запљускује Пирански залив, био је део Италије до 1945 године, када су тамо умарширале партизанске јединице. Тада су комунисти извршили бројне злочине над локалним италијанским становништвом. Неколико хиљада људи је бачено у јаме (фојбе), исто онако како су усташе бацале Србе широм НДХ. У периоду од 1945 до 1960 године из Хрватске је протерано 250-350 000 Италијана, што опет неодољиво подсећа на хрватску злочиначку акцију „Олуја“. Тако су Хрвати добили готово етнички чисту Истру и остало им је само да сачекају пола века како би се на исти начин решили још једног „уљеза“ у њиховој домовини.

Нажалост, ако знамо да су партизанске јединице највећим делом биле састављене од Срба, данас можемо само констатовати да су највећи допринос у припајању Истре Хрватској имали управо припадници нашег народа.

Само 27 година раније Срби су створили заједничку државу са Хрватима и поред чињенице да је највећи проценат њих ратовао против Србије и чинио злочине над нашим народом. Пишући о томе, Лазо М. Костић је приметио: „Један такав пример великодушности и истовремено лудости није познат у историји. Србија се одриче у корист својих највећих непријатеља Хрвата добитка, који се само једанпут у историји додељује.“ На жалост, тој „великодушности и лудости“ ту није био крај. Као што смо видели, Срби су касније помогли Хрватима да очисте своју територију од Италијана, да би их само 50 година касније дочекала иста судбина.

Данас се Хрватска бори са Словенијом око територије коју су им поклонили Срби. При томе не треба много ликовати због ове Словеначке победе, јер се начин стварања њихове државе не разликује од стварања Хрватске. Српска наивност створила је овим народима државе, које никада раније нису имали. А никако не треба заборавити да паролу „Србе на врбе“, коју узвикују сви српски мрзитељи није смислио Хрват. То је, наиме, назив песме коју је дан пре напада Аустро-Угарске на Србију написао Словенац Марко Натлачек.

Ипак, треба имати разумевања за наше западне комшије. И једни и други су, схвативши да немају капацитета и снаге да самостално створе себи државе, нашли начин како да искористе народ који је за тако нешто био у стању, да то учини уместо њих. У међународним односима се поштују само снага и лукавство, тако да сваки актер користи оно чиме располаже. С друге стране, великодушност је вредна поштовања у међуљудским односима, али народи који исказују ту особину у међународним односима су осуђени да беру горке плодове своје наивности.

За једну ствар се, ипак, треба одати поштовање хрватској нацији. Поред тога што, као и Словенци, на Пирански залив не полажу никакво историјско право, Хрвати се свим силама за њега боре. Представници свих партија у Хрватској, како оних на власти тако и у опозиције, изјавили су да одлуку арбитражног суда у Хагу не признају.

С друге стране, у Србији и даље не постоји консензус о важности борбе за Космет. Увек ће се наћи неко ко ће да тврди да је та борба непотребна и да има много битнијих питања којима треба да се бавимо. Не смемо заборавити ни да, поред немерљиве духовне и историјске важности за српски народ, Косово и Метохија представља око 12% територије Републике Србије. Хрватска, у исто време, има површину од преко 56 000 км2 и готово 1800 км дугу обалу, али је и даље спремна да се бори за 19 км2 залива.

На крају се само запитајте колико сте пута чули, од домаћих и страних душебрижника, да границе више нису битне и да ћемо, свакако, једног дана сви бити део ЕУ у којој нема граница. Не треба да вас подсећам да су обе завађене стране, у овом спору око парчета Јадрана, чланице ЕУ. Поуку извуците сами.

Ката

 

 

 

 

 

Извор Видовдан

Тагови: ; ; ; ; ;