Србија је са пажњом пратила одлучивање Арбитражног суда у спору између Хрватске и Словеније око Пиранског залива, с обзиром да и сама има међугранични проблем са Хрватском.

Већ око петнаест година није постигнут договор о томе куда и на основу којих докумената треба да се исцрта граница на Дунаву. Стручна јавност сматра да би за обе стране било најбоље да преговарају о проблему. Спорно је око 145 км границе на Дунаву, од улаза из Мађарске до Бачке Паланке, а највећи проблем постоји око два речна острва — Шаренградске и Вуковарске аде. Србија сматра да је питање разграничења решено још 1945 године Законом о установљавању и устројству Војводине.

«Уколико погледамо општеприхваћене међународне правне норме везане за међународне пловне реке, видимо да се на таквим деловима граница успоставља матицом реке, што је такође један или другорангирани принцип. Са друге стране, Хрватска инсистира да се државна граница утврди према границама рубних делова катастарских општина, али према евиденцијама које воде хрватски органи», каже руководилац Групе за границе потпуковник Горан Продановић, а преноси РТС.

Мирослав Лазански сматра да се, осим по катастру, одлучивало и на основу става Бадинтерове комисије да су Авнојевске границе бивших југословенских Република сада међудржавне.

«По тој логици, граница између Србије и Хрватске би ишла матицом тока реке Дунав, значи главном матицом, али оно што је проблематично јесте то што по катастру Хрватска има на нашој страни Дунава 10 000 хектара, а ми мислимо да имамо на хрватској страни негде око 3000 хектара. Хрватски џепови на овој обали Дунава где је Србија су мање више урбани, а српски џепови на хрватској обали Дунава су некакве јаруге, ливаде и пустаре», прича Лазански.

Ако се две државе не договоре, читав случај би могао да заврши пред арбитражом у Хагу или Међународним судом правде.

Ката

 

 

 

 

 

Тагови: ; ; ;