Сведоци смо убрзаног, неки би рекли насилног „угуравања“ Балканских земаља у НАТО, по кратком поступку. Последњи пример из окружења је Црна Гора. Упркос јакој пропаганди и лобирању највиших званичника НАТО-а и САД у покушају да намаме народ одређеним бенефицијама чланства у тој организацији, референдум — празник демократије — није одржан.

Све се на крају одиграло под „стакленим звоном“ на Цетињу, пригушено, утајено, незапажено — Црна Гора је постала 29. чланица НАТО-а.

Светске медије је више занимало грубо и недипломатско гурање премијера Црне Горе Душка Марковића од стране неформалног шефа НАТО-а Доналда Трампа, неголи то да је Алијанса добила још једну пуноправну чланицу на свом јужном европском крилу.

Пo принципу „нема лошег маркетинга“ — црногорске власти су биле скоро одушевљене тим потезом, малтене захваливши се на Трамповом благодетном додиру (скоро па миропомазању) премијера Црне Горе. Владини медији су се дичили и похвалили да су управо тим чином многи чули да постоји Црна Гора, и да ће посета њиховом приморју значајно порасти након „нежног“ додира шефа Беле куће.

Недосањани снови и суморна јава

Улазак у било који савез, а нарочито када су у питању војни савези, не представља пролазно, привремено решење, већ дугорочну стратешку одлуку, као и политичку опредељеност једне земље. Утолико је битније за државу да са што широм подршком у самој земљи уђе у такав систем не би ли смањила могућност касније „накнадне памети“, која је нарочито својствена за Балкан.

Наиме, још ниједна чланица није успела да изађе из НАТО-а након ступања у његове редове. Уласком у војно-политички савез, требало би да обе стране — и земља-апликант и сaм савез, имају одређену корист.

Базични однос гради се на међусобно установљеном интересу, па су тако НАТО и његови званичници Црној Гори имали да понуде, како тврде, „безбедност“, односно припадност једном већем систему, уз долазак страних инвеститора у годинама које следе, а све захваљујући евро-атлантском курсу земље. Сигурност и стабилност су, засад, недосањани снови, Балкану свакако дугорочно преко потребни — али, како се долази до тих суштински битних благодети?

Од Вардара па до Триглава постоје дубока неслагања и снажне разноликости. Одсликавају се кроз политичку нестабилност данас независних балканских држава настањених људима живописног темперамента који кроз историју нису навикли да трпе наметање мишљења. Да ли је чланство у једном војно-политичком савезу спас за балканске народе, односно да ли се интензивним дешавањима у региону намеће став да је чланство у НАТО-у услов свих услова за мир на Балкану?

И Македонија, са новом гарнитуром власти, спринтерски се приближава НАТО-у. Спекулише се и o датуму — до краја 2018. године требалo би да се прикључи Северноатлантском војном пакту. Чак и исконски проблем са Грчком око државног имена Македоније делује никад ближи постизању компромиса.

Да ли ће се и Македонија провући кроз „пасошку контролу“ и брже-боље стићи до циља — спаса, како тврди тренутна македонска политичка елита? Неки би рекли — у демократским, европским институцијама о свему се може разговарати сем о референдуму, најпростијем и најстаријем оружју демократије.

Принцип нелојалног савезништва

За земљу која се налази у рату, једина лошија вест од гласа да губи на фронту јесте да је доскорашњи савезник напустио њене редове и прикључио се супротној страни. Мало ли је таквих примера у историји ратовања? Неретко је такав сплет околности утицао и на крајњи исход рата.

У Првом светском рату, то је био Лондонски уговор и прелазак Италије на страну савезника, у Другом, нама добро познат београдски пуч 27. марта. Толико се писало и препричавало о њему, а то колики је утицај имао на крајњи исход рата никада нећемо сазнати. Оно што се зна: Србију је та подела несумњиво разорила. Већина одлука донесених из елитистичких кругова на Балкану се не завршава славно.

Емоције, „врела крв“ и слободарски дух превладају и над разумом, а камоли над одлуком шачице људи, јер се дух гаји вековима кроз институције, док су људи у њима пролазни. Управо је зато, посматрано са данашње тачке гледишта, принцип нелојалног савезништва у историји ратовања изузетно битан феномен.

Кобан може бити и по велике савезе, док је по мање народе, показало се, још смртоноснији. Колико НАТО-у одговара да у својим редовима прикупља, само зарад ширења и демонстрације моћи, и народе са традиционално супротним наслеђем и другачијим мишљењем — показаће време.

Трусни, брдовити Балкан

Несмотрене изјаве, попут оне министра одбране Црне Горе Петра Бошковића, да ће, уколико затреба, у оквиру НАТО-а Црна Гора бити спремнa да интервенишe и на Косову и Метохији, само могу да унесу додатне раздоре у политички и друштвено већ трусно подручје нашег јужног суседа.

Хтела — не хтела, Србија се, након уласка Црне Горе у НАТО, нашла у тешкој ситуацији. Будући улазак Македоније може само да повећа спољнополитички притисак. Уколико су тачне спекулације да су САД заинтересоване за изградњу хуманитарног центра код аеродрома „Поникве“, као пандан руском хуманитарном центру у Нишу, Србија би можда могла да начини један корак даље од свих на међународној сцени: прикључи се и НАТО-у, предвођеном САД, и Организацији договора о колективној безбедности (ОДКБ), предвођеној Русијом.

Марко М. Николић за СПУТНИК

Тагови: ; ; ;