Ирак је ослобођењем Мосула извојевао симболичну и практичну победу над терористичком ,,Исламском Државом» и тиме затворио једно мрачно и тешко поглавље своје савремене историје. Какве су лекције из овога научене и да ли Ираку прете још већи изазови прочитајте у ексклузивној анализи младог стручњака за питања безбедности и тероризма, Војислава Гавриловића.

Офанзива за ослобођење Мосула, претвореног у цитаделу џихадистичке Исламске Државе, отпочела је 17. октобра 2016. када је шаролика армада од 100.000 бораца – сачињених од добровољаца, регуларне војске, шиитских и сунитских паравојски, курдских пешмерга, те ирачких и НАТО специјалних јединица – из 5 различитих праваца кренула на овај други по величини град Ирака под заштитом ваздушних снага 12 земаља чланица анти-ИСИС коалиције. Сматрало се да је однос снага 10:1 у корист ослободилаца.

Напредујући са југа, истока и севера, снагама лојалним Багдаду је требало свега 14 дана да се пробију кроз спољне прстенове одбране џихадиста и докопају се обода Мосула. Ирачке специјалне јединице су за те две недеље прегазиле 25 километара и постале прве које су ,,закуцале на врата“ града. Међутим, одржавање координације у тако великим офанзивним операцијама показало се много тежим у месецима који су дошли.

Напад је брзо показао да су џихадисти темељно припремили град за одбрану и да ће офанзива заглибити у крвавим урбаним борбама. Исламисти су користили тунеле и широке надстрешнице које су покривале читаве улице како би своје кретање сакрили од увек присутних посматрача из ваздуха. Постављали су конвенционалну и импровизовану артиљерију широм града на позиције на којим их је било тешко уочити, а покушавали су и да заварају коалициону авијацију постављањем макета тенкова и возила. Чак су обезбедили и флотилу речних пловила за борбу са реке Тигар која протиче кроз град. Али више од свега другог, припремили су стотине експлозивних замки, аутомобила бомби и средстава да одржавају њихову производњу чак и за време трајања борби унутар града.

Заменик врховног команданта коалиције, амерички бригадни генерал Рик Урибе, је спор напредак ослободилачких снага својим надређенима редовно правдао ,,великим бројем аутомобила бомби“ које се у америчкој војној терминологији означавају као ,,VBIED” (Vehicle Borne Improvised Explosive Device). Напади аутомобила бомби су били нарочито интензивни у новембру и децембру када су нападачи успели да стигну до урбанијег дела града, пробивши се кроз широка предграђа. Према изворима америчке војске, у то време је у просеку било 5 напада аутомобила бомби на дан, а укупно их је детонирано око 1000 за све време трајања битке. Осим тога, џихадисти су засипали нападаче индиректном ватром: импровизованим и конвенционалним ракетама, минобацачима и другим средствима артиљерије. Све то је било веома непрецизно, али је енормна фреквенција ватре значила да су широки делови града бивали покривени артиљеријом.

Терористи су се интензивно ослањали и на бомбаше самоубице. Међутим, како су мање-више били опкољени у граду и без могућности попуне редова појачањем, као бомбаше самоубице углавном су користили цивиле, а оно што је ослободиоце нарочито ужаснуло јесте пракса коришћења деце у овој улози. То се наставило све до краја јуна.

Почетком новембра, ирачке снаге су се пробиле до источног дела Мосула где је отпор џихадиста био најжешћи. Коалиционе ваздушне снаге су у том периоду гађале стотинак фабрика за производњу аутомобила бомби у Мосулу. Првог новембра су ирачке јединице заузеле зграду телевизије у Мосулу, што је био први велики успех ослободилаца. Осим постизања психолошких и тактичких ефеката, нападачи су овиме остварили и значајна обавештајна сазнања, с озбиром на то да су терористи користили ову зграду као истурено командно место. Откривене су нове локације за производњу аутомобила бомби и нова складишта муниције која су снабдевала терористе. Тих дана у борбу улази ново ужасавајуће средство – мали, наоружани комерцијални дронови.

До 2016. су многе зараћене фракције са Блиског Истока већ увелико користиле мале комерцијалне дронове попут оних којим хобисти праве спектакуларне снимке и фотографије за извиђачке операције, међутим битка за Мосул је изнедрила први случај употребе наоружаних комерцијалних дронова од стране недржавног актера, односно терористичке групе. Ови дронови су постајали све смртоноснији чак и у време када су џихадисти били потискивани из источног дела града у јануару ове године. Но, ово је била тактика једноставна за копирање. Кроз свега пар недеља, специјалне јединице ирачке полиције су направиле своје дронове који су, по узору на оне које је користила Исламска Држава, испуштали гранате калибра 40 mm (које се иначе користе за потцевне бацаче) директно на главе противника. Релативно рано су у борбу уведени и системи ометања сигнала за управљање дроновима.

ПОЛА ПОСЛА

Ослобођење источног дела града 24. јануара ове године значило је да је пола посла успешно завршено, па је коалиција застала неколико недеља како би се прегруписала. Следећа фаза је подразумевала продор преко реке Тигар, што је представљало проблем с обзиром на то да је свих 5 мостова на реци било озбиљно оштећено. Мостове је иначе гађало ваздухопловство анти-ISIS коалиције у намери да пресече џихадисте на две изоловане групе. Како се ирачки премијер противио комплетном уништењу мостова које је најпре предлагано, нађено је компромисно решење у коме је авијација намерно гађала делове мостова који се налазе изнад копна, а не средину мостова, што је значило да је остављена могућност за њихово брзо поправљање чим то буде потребно за наставак офанзиве.

Коалициони лидери су користили оперативну паузу да размотре неке од тактичких успеха и грешака демонстрираних у првој фази битке. Како је пензионисани пуковник америчких Зелених беретки Дејвид Вити приметио: ,,Било је доста грешака у првој фази битке. Једна од већих је та што је заправо једина јединица која је ушла у источни Мосул била специјална јединица за антитерористичка дејства“. Вити, који је учествовао у обучавању ове јединице формиране уз америчку помоћ након слома Садамове војске, је ово додатно појаснио: ,,Ова јединица је осмишљена као елитна формација за специјалне операције. Такве јединице се не користе за чишћење градова, за то постоји регуларна војска“. Чињеница да је специјална антитерористичка јединица, иначе прозвана ,,Златна дивизија“, прва ушла у Мосул је за Багдад истовремено била и благослов и клетва. Наиме, ова јединица је у ирачком народу била изузетно омражена због колаборације са америчком војском током окупације и учествовања у илегалним хапшењима и пребијањима људи, па је вест о њеном успеху у борби против још омраженијих исламиста донекле поправила њен углед. Са друге стране, испоставило се да Багдад од читаве своје армаде може да се ослони само на једну малу формацију која се неретко потпуно сама борила по мосулским квартовима. Према речима Витија, ,,Златна дивизија“ се борила сама у Мосулу читав месец док снаге федералне полиције и регуларне армије нису почеле да бојажљиво улазе у град почетком децембра 2016.

Тако су планери офанзиве уочили једну значајну, мада прилично очигледну ствар: офанзива против џихадиста одвија се знатно лакше уколико се симултано изводи из неколико праваца, док се претвара у кланицу ако је фокусирана само на један правац напредовања.

ФИНАЛНИ УДАР

У марту ове године коалиционе снаге су отпочеле напад на стари део Мосула где је средином 2014. Абу Бакр ел Багдади прогласио калифат. Свима је било јасно да ће ово бити најтежи део битке. Овај западни део бојишта сачињен је од лавиринта вековима старих уличица и сукова који су неретко преуски за било каква возила. Борбе су овде морале да се воде ,,човек на човека“, а неретко и ,,прса у прса“. Фанатизам и бескрупулозност џихадиста, који су у овој фази битке већ интензивно почели да користе присутне цивиле као живе штитове и таоце, су у комбинацији са неприступачним тереном узроковали да се офанзива претвори у крвави застој који је трајао недељама, одневши животе великог броја цивила. У Мосулу је у овом делу битке и даље било око пола милиона цивила у деловима града под контролом исламиста.

Како су терористи максимално искористили погодан терен да оснаже своју одбрану, претворивши уске уличице у секторе унакрсне ватре из снајперских и митраљеских гнезда, нападачи су почели интензивно да се ослањају на подршку из ваздуха. Авијација је све чешће коришћена за неутрализацију снајпериста скривених у рушевинама града. Статистике показују да је од почетка битке до марта 2017. било свега десетак случајева у којим су копнене јединице звале авијацију да гађа снајперисте, док је само у марту овај број скочио на 19 позива за блиском ваздушном подршком. Међутим, ово је значило и већи број цивилних жртава.

Најсмртоноснији инцидент овог типа догодио се 17. марта у Ал Џадида дистрикту у западном Мосулу. Ирачки војници су позвали коалиционе ваздушне снаге да гађају зграду са чијег су крова дејствовала двојица снајпериста, што је довело до енормне експлозије у којој је према америчким изворима погинуло сто, а према ирачким 240 људи, махом цивила. Иако и даље није сасвим јасно шта се тачно догодило овом приликом, претпоставља се да су зграду џихадисти користили као фабрику експлозива, а да су је намерно напунили цивилима које су држали као таоце.

Након овог догађаја, коалицине ваздушне снаге су драстично смањиле број напада на локације за које се претпостављало да служе као складишта или фабрике експлозива. Ипак, коалициони званичници, а пре свега они амерички, и даље истичу прецизност својих акција: ,, Мислим да никада нисте могли да видите кампању обележену оваквим нивоом прецизности какав смо ми овде постигли, и то у смислу способности да погодимо праву мету правим оружјем у право време“, изјавио је генерал Рик Урибе. Урибе је додао и да је већи део борби ипак вођен на земљи, и то у невероватно отежаним условима. ,,Када сте последњи пут видели да се нека војска борила у оваквој средини? Ја бих рекао у Другом светском рату, неки други спомињу Грозни у Чеченији или град Хуе током рата у Вијетнаму“, рекао је Урибе, потпуно игноришући да сиријска арапска армија тренутно води готово идентичне битке широм Сирије, те да је битка за Алеп била подједнако изазовна као и она за Мосул, ако не и изазовнија.

Урибе је упоредио битку за Мосул са битком за Стаљинград из 1942-1943, истичући да је мосулска операција ипак била уникатна јер су ирачке снаге натпросечно много пажње посветиле заштити инфраструктуре и живота цивила, што се кроз историју није дешавало у сличним ситуацијама.

Крајем маја ирачке снаге су се већ 40 дана налазиле заглибљене на свега 900 метара од џамије Ал Нури у којој је ел Багдади прогласио калифат 2014. Увидевши да немају куд, исламисти су 21. јуна детонирали експлозиве унутар и око џамије, иначе саграђене у 12. веку. Коалиционе снаге су постепено разбијале џихадисте на мање, изоловане џепове отпора, 1. јула су заузеле згариште на коме се некада налазила Ал Нури џамија, а 7. јула су џихадисти сатерани у неколико изолованих квартова у старом делу града. Десетог јула је ирачки премијер Хајдер ал Абади ушао у мосулски стари град и прогласио ослобођење града након 266 дана борби, што је дуже него што је трајала битка за Стаљинград.

ЗАКЉУЧЦИ

Битка за Мосул је до марта однела животе око 7000 цивила, а њих 22 000 је рањено. Америчке процене говоре да су ослободиоци имали око 1000 погинулих и преко 6000 рањених, док се процене о губицима џихадиста крећу од 2000 до десетак хиљада. Према подацима УН, од октобра прошле године око милион људи је напустило своје домове у Мосулу и околини. Међутим, хуманитарна ситуација у Ираку се постепено поправља. Амерички изасланик за борбу против Исламске Државе Брет Мек Гурк је 19. маја изјавио да се око милион и 700 000 Ирачана вратило својим домовима, што донекле смањује размере мигрантске кризе која притиска Европу.

И док ирачки политичари и њихови амерички ментори покушавају да убеде јавност да се овој земљи смеши светлија будућност, такозвана Исламска Држава и даље контролише делове територије јужно и западно од Мосула. Џихадисти имају упоришта и у Ниниви, Хавиџи и западним деловима долине Еуфрата у провинцији Анбар. Иако је ослобођење Мосула несумњиво добра вест, не треба се залетати са претераним оптимизмом. Исламска Држава је сасвим сигурно рачунала на губитак Мосула и правила планове месецима, можда и годинама уназад о томе како да опстане након тог неминовног догађаја. Нема сумње да ће се ова група постепено повући у герилу, а идеолошки капитал који је постигла у претходним годинама помоћи ће јој да остане доминантна над конкурентским терористичким организацијама џихадистичког типа.

Американце међутим нарочито брине питање будућих односа Ирана и Ирака, с обзиром на то да су шиитске паравојне јединице под контролом Ирана имале огромну улогу у сузбијању исламиста у Ираку. Вероватно најзначајније регионално питање које ће се најпре отворити у Ираку у блиској будућности јесте курдско питање. Курди одавно уживају висок степен аутономије у Ираку, а чињеница да су њихове јединице биле међу најпоузданијим у борбама против Исламске Државе на терену значиће да се Курди неће олако одрећи извојеваних привилегија. Спекулације о могућем референдуму за осамостаљење ирачког Курдистана са седиштем у Ербилу већ круже по Ираку. Охрабрена тим примером, већински сунитска Анбар провинција би могла да крене истим путем, што би остатак претежно шиитског Ирака бацило у чврст загрљај Ирана. Када се све то погледа, намеће се закључак да, колико год ужасна и тешка била битка за Мосул, оно што долази након ње ће бити још теже.

Војислав Гавриловић за ГОВОРИ СРБИЈА

Тагови: ; ; ; ;