БиХ, заједно са «Косовом» (шта год оно у политичком и правном смислу покушавало да буде) представља неуређени, радикално исламистички и криминализовани простор, који извози нестабилност, сукобе и тероризам а за све то има подршку западних и исламистичких држава – има отворену подршку у Европи и ван ње.

У извештају западне дипломатије и безбедносних агенција Немачке, Француске, Аустрије, објављеном у форми интерактивне мапе на страници Радио Слободна Европа (мапа – линк: www.rferl.org/a/foreign-fighters-syria-iraq-is-isis-isil-infographic/26584940.html), Босна и Херцеговина је уврштена међу муслиманске земље које учествују на ратишту у Сирији и Ираку, са 92 џихад ратника на милион становника, а Косово са 83 џихадиста на милион становника. Процена је да су заједно дали око 500 бораца за Исламску државу и Нусра Фронт.

Босанскохерцеговачки муџахедини и вехабије су као мисионари изградили исламистички фронт на Косову. Међутим те везе нису само у сфери сарадње исламистичког елемента него и у сфери државне, обавештајне, институционалне и персоналне сарадње.

Бакир Изетбеговић и Хашим Тачи имају заједничког политичког оца и покровитеља: Реџепа Таипа Ердогана и турску обавештајну заједницу, која усклађује њихово деловање и наступ према српском етничком простору и народу. Тај наступ је непријатељски према Србији и Републици Српској као и према српским интересима у Македонији и Црној Гори.

За то време, исламистичко Министарство безбедности које води Драган Мектић, Државна агенција за истраге и заштиту – СИПА (као права хоботница), у сарадњи са Обавештајно безбедносном агенцијом ОБА/ОСА, преко криминализованог руководства које представљају Осман «Осмица» Мехмедагић и Перица Станић, надзире, шпијунира и прислушкује све јавне и политичке личности које наступају према српским националним интересима пријатељски. Та тројица безбедносних злотвора штите терористе и забрањују упирање прстом у њих; они криминализују јавне личности, најодговорније и најважније функционере Републике Српске, монтирају им оптужнице и шире пропагандне лажи које, по правилу, преносе бивши командири Одреда Ел Муџахедин Езхер Бегановић и Абдулсамед Бушатлић у свом исламистичком часопису САФФ, уз подршку Слободне Босне и СДА-овско-турског «Фактора» те портала НАП – Новинске агенције Патриа, у власништву Алијиног директора полиције Бакира Алиспахића, присиљеног да поднесе оставку у фебруару 1996. након откривања терористичког кампа «Погорелица» који је лично са тајном полицијом АИД организовао.

То су портали на којима наведени носиоци безбедносних овлаштења јесу радо виђени гости, похваљивани и уважавани. По потреби и брањени. Када функционера из Републике Српске у Сарајеву константно и агресивно хвали исламистички часопис «САФФ», треба ли он да се замисли о себи и о ономе што ради и треба ли му неко скренути пажњу на то?!

У начелу, ови људи су део субверзивне и криминогене мреже која прислушкује владине званичнике и најважније личности у Србији али и кроз Оперативно-обавештајни продор «Ушће» изводи сложене операције тајних претреса појединих локација на које често или повремено долазе одговорне политичке личности у Србији те их тајно прате, снимају и анализирају њихово кретање, и на територији Србије и ван ње.

Ти подаци се размењују са Тајном службом Хашима Тачија на Косову и са Средишњом обавештајном агенцијом – СОА, Републике Хрватске.

Овакву БиХ и Косово везује Ердоган и неоосмански пројекат «Зелене трансверзале» – везује их исти политички циљ и непријатељство према Србима – везују исти западни ментори и НАТО, који Србију и Републику Српску желе уништити – везује их верски циљ да, на крају политичког пута, већ изграђено исламско друштво на БиХ и Косову и изабрана исламска власт обзнане постојање исламских држава по угледу на (шиитску) Исламску Републику Иран или (сунитску) Ердоганову Турску – ауторитарне државе које потврђују специфични дуализам теократске државе републиканског уређења: Ислам и република!

У БиХ делује организована, бројна и фанатична мрежа насилних екстремиста и терориста. Ова мрежа је организована кроз разне облике привидно хуманитарних, образовних и верских организација. Та мрежа формирала је своја антиуставна насеља, класичне терористичке кампове у којима обавља разне специјалистичке обуке, проводи програм верске радикализације, и организује слање бошњачких младића и целих породица на најгора ратишта у историји ратовања. На ратишта на којима не постоје Женевске и друге конвенције, на ратишта на којима се дрогирана деца користе као бомбаши самоубице, на којима се брутално и пред камерама врше ритуална одрубљивања глава цивилима и војницима и од тероризма прави класична естрада која путем западних медија допире до сваке земље, народа, сваке породице и сваког човека. Све ово што се дешава у БиХ као највећој бази и јединственом терористичком кампу Ал Каиде у Европи, као дубока антицивилизацијска појава, је превасходно безбедносни проблем на који држава не реагује ниједном – баш ниједном адекватном безбедносном мером. То се више не може сакрити али и не жели.

Ипак – то су познате чињенице – Бакир Изетбеговић и Хашим Тачи, баш као и Осмица, Џаферовић, Харадинај и слични…су и у Србији и Републици Српској, «прочитане књиге», радикални монструми чије је непријатељство, антисрпска оријентација и мржња, видљива, очигледна и препозната. Јасно је да постојање познатог непријатеља и сазнање о њему, значај тог непријатеља и његове могућности представљају мањи проблем од полтронског односа и издајничке политике те одсуства јасне националне политике у појединим странкама у Републици Српској (пре свега СДС који предводи један Говедарица).

Стварни проблем српског народа Републике Српске и Србије је постојање националних издајника на највишем политичком нивоу и завера ћутања од стране њихових партијских колега, прозападних медија, невладиних организација и необавијештених грађана о природи активности које су видљиве.

Али, о Србији – у Србији.

Највећи проблем Републике Српске и српског народа представљају такви домаћи издајници и истурени појединци као Драган Мектић, министар безбједности, и Мирко Шаровић, министар вањске трговине, у Савјету министара БиХ, као и директор Сипе, Перица Станић, који својим акцијама, кроз политичке и безбједносне структуре, институционалне и медијске комуникације на међународном нивоу, агресивно одвлаче пажњу од овог дубоког историјског сукоба чији резултат може бити погубан за Србију и Републику Српску.

Драган Мектић, некомпетентни и неартикулисани министар безбедности, интерно образован у Образовном Центру МУП-а Хрватске задњих дана новембра 1989. године, је особа која о области разних видова координације и креирања безбедносних политика и прилагођавања новим безбједносним изазовима не схвата ништа и која је способна само за отворену издају мира, безбедности и положаја Републике Српске.

Он то и ради, одвлачећи пажњу од терористичке претње и џихад ратника, забавља јавност темама које немају везе са безбедности и нису у опису његових компетенција.

Толико глупости иза говорнице институција БиХ за две и по године мандата никада нико није изговорио. Његови говори о јахтама у Порторожу, килограмима злата, банкама, аутопутевима, криминализованим тужиоцима и судијама, корумпираним политичарима и слично…. његова комуникација са Суваром и претње упућене новинаркама и тужитељицама, на најгори начин су представљали БиХ у свету. Вређање образованих жена, судија и тужилаца, руководилаца Високог судског и тужилачког савета, које су преузеле врући кромпир правосудних институција огрезлих у криминалу и корупцији; које часно и мукотрпно зарађују сваку конвертибилну марку у овој неуређеној држави те пљување по институцијама Републике Српске и посланицима из Бањалуке представљају крунски доказ да је овако неспособан политичар попут Мектића доведен да шири нестабилност и пружи подршку муџахединима и терористима.

Драган Мектић има неку потврду Хрватске полиције на којој пише да је то Диплома; са тим безвредним документом он је пљачкао ову државу незаслуженим платама две деценије. Он није дипломирао на «Факултету Правних знаности у Загребу» – тај факултет није ни видео (иако је то још увек објављено на сајту Министарства безбедности БиХ).

Управо зато је његова политика подршке исламском тероризму резултат школе и обуке коју је, непосредно пред рат, прошао у МУП-у Хрватске. Његове расправе о «умереном исламу» и «исламу који уважава све принципе» су гомила бесмислених, ничим изазваних и непотребних изјава безвредне особе, које га требају представити као корисног и умереног. Неко ће га морати обавестити да оно што му је лично аустријски министар унутрашњих послова Соботка рекао представља оптужницу њему и земљи у којој је он министар безбједности. И предсједница сусједне Хрватске Колинда Грабар Китаровић као и главни полицајци те земље уз полицајце комшијске Србије су исто рекли: БиХ је извор проблема за цијели регион, чак и шире тога!!!

Ал Каида из БиХ, под покровитељством Сарајева, прави безбедносне проблеме у Европи, државама и народима. И ту се коначно, нешто мора урадити.

А пре свега сменити овог криминализованог министра безбедности са безвредном дипломом и ухапсити га за пример другим криминалцима и фалсификаторима. О Мектићу, као таквом, пре или касније, хладне главе мораће расправљати и СДС и српски народ у целини без лажних спинова активиста наранџастих револуција о нужности борбе против корупције и криминала, која служи само политици Бакира Изетбеговића као модел и оправдање за уништење положаја Републике Српске и разарање њених институција.

Ако неко мисли да постоји могућност компромиса и да је због српског јединства потребно разговарати са овим снагама, онда се тај заиста налази у трагичном безизлазу и неразумевању стварних прилика. Те снаге треба поразити јасном националном идејом и државотворном политиком заснованом на националном интересу очувања мира и функционалности државе. Може ли било који народ правити компромисе на рачун ових, дубоко историјско оправданих стремљења која представљају смисао највишег народног интереса? Поразити те снаге значило би одсећи крила исламском фанатику, Алијином сину, наследнику идеје и политичког циља стварања исламске државе на тлу Босне и Херцеговине.

Јер, још увек нису кажњене бруталне убице и муџахедини – ни за Средњу Босну ни за Озрен. Фанатизам и лажни верски кодекс, који је међу Бошњаке дошао из векова заосталости и примитивизма једног поднебља и групе народа, доминантан је израз стања духа у Сарајеву. Тај фанатизам подржава насиље ако од њега «вера има користи», оправдава убијање жена и деце а ратним метама сматра цивиле, ненаоружане, болесне и немоћне – старе и нејаке. Штитећи те бруталне убице и главосече на јавној сцени, Бакир Изетбеговић уз помоћ издајника попут Мектића, Станића и Шаровића, наставља лажима провоцирати сукобе међу Србима. Неодмјерене, ничим изазване увреде којима Изетбеговић упорно блати и вријеђа Републику Српску и српски народ само су наставак политике конфликта, деструкције и дестабилизације као наслеђе политике Алије Изетбеговића, а коју води његов бескрупулозни син, корумпирани политичар из Сарајева, а деловање српских издајника је само слуганска рефлексија те политике.

Приче о опструкцијама које «долазе из Републике Српске» на европском путу у виду: „»пречавања објављивања пописа становништва», «одбијања закона о банкарској супервизији», блокирање «транспортне заједнице балканских земаља» у настанку – за Бакира представљају «сталне прјетње суверенитету и територијалном интегритету БиХ», баш као што и «константна заговарања референдума», «сталне блокаде државних институција» представљају алиби Изетбеговићу да захтева од Валентина Инцка да казни Републику Српску а од западних лидера да утичу на руководство Српске да се пут према Изетбеговићевој визији Европе коначно настави.

А терористи, бивши муџахедини и вехабије, а повратници са сиријског и ирачког ратишта, а политичка убиства за која Бакира отворено оптужује Сефер Халиловић, која је помињао и Фахрудин Радончић; скривање ратних злочина за које га је оптужио бивши потпредседник СДА и потпредседник Федерације Мирсад Кебо; а фалсификати чињеница о Сребреници на које указују Ибран Мустафић и Хакија Мехољић; терористичке акције у ул. Васе Мискина, на Маркалама, убијање тузланске деце на капији, затим, ракетирање Ријасета Исламске заједнице, снајперско деловање и убијање грађана Сарајева… убиства властитих команданата: Нурифа Ризвановића, Мушана Топаловића Цаце, Јусуфа Јуке Празине, покушај убиства Исмета Бајрамовића Ћеле и убиство Рамиза Делалића Ћеле; па корупција и криминал за који Бакира оптужују дојучерашњи сарадници, крађа хуманитарне помоћи и пљачка донација преко агенције TWRA – то ваљда није проблем на тако схваћеном европском путу. И не баш европском – тачније путу у безвредну, антисрпску «нову Југосферу» са несређеним националним положајем – управо Срба.

Сада, након целог века, западне владе очекују од српског народа да понови грешку у тренутку када су Срби протерани из Хрватске, понижени у Црној Гори – када је Косово пред потпуном правном и политичком легализацијом за Шиптаре..

Ништа од тога не би било тешко и неријешиво да не постоје снаге које руше земљу изнутра са позиције политичке моћи која је већа од њихове памети и њиховог морала. Само зато Бакир Изетбеговић није највећи проблем Босне и Херцеговине, изградње њених институција, поштивања уставних права, обавеза и наравно «европског пута».

Одвратна политичка биографија сина Алије Изетбеговића, пуна корупције, организованог криминала, политичких убистава и ратних злочина, била би закључена да се многи полтрони и издајници нису са њим ухватили у исто коло, те као слуге помажу реализацију те политике. Свједочи то и о нама самима, времену у коме живимо, нашем општем моралном паду, политичком бесмислу договорне политике у којој злочиначке идеологије и злочиначке странке воде БиХ на путу ка ЕУ.

Сигурно би Бакиру одговарао «сребренички сценарио» и за председника Додика, какав је, лично, организовао Александру Вучићу али, пошто то не може, мора реаговати на сваку стратешку политичку одлуку и изјаву која долази из Бањалуке. Инсистирање на међународној правној дефиницији злочина у Сребреници има јасан циљ – маргинализовање стварног геноцида и неспремност да се поклони јасеновачким жртвама – жртвама политике злочина у којим је са Младим муслиманима, кроз покрет и муслиманску милицију «Мухамеда Панџе» и часопис «Ел Хидаје», деловао његов отац Алија Изетбеговић. То је његов начин, да жртве злочина оптужи да праве опструкције на «европском путу» који је он пројектовао а који води преко Истанбула до Анкаре. Од Ердогана до Сирије.

Од 1991. преко 2001. до 2017. године – више од четврт века Босна и Херцеговина је представљала најважнији центар светског тероризма. У другом месецу 1996, најважнија Ал Каидина војна формација на планети – одред Ел Муџахедин бројао је 1774 војника, и не само војника него и проповедника. После рата у БиХ, плански и уз подршку западних обавештајних служби, некажњени након масовних злочина, раширили су се по Балкану, Европи, и целом свету, чинећи терористичке акције у: Дахрану,Најробију, Дар ес Саламу, Њујорку, Мадриду, Лондону, Паризу, Бриселу…

Бакир Изетбеговић лаже када тврди да Република Српска прави опструкције и руши БиХ или да председник Додик води политику сукоба или да најава референдума представља објаву рата Босни и Херцеговини, њеном јединству и уставном уређењу. У ствари, то јесте објава рата неосуђеним ратним злочинцима из Другог светског рата, усташама и Ханџар дивизионарима, ДАЕШ-у и Ал Каиди, Ердогану и саудијским вехабијама, али није објава рата Дејтонској БиХ.

Наше друштво у Федерацији и у Републици Српској – судска, извршна и законодавна власт, морају кроз муџахедине у рату препознати војно и организационо јачање исламиста и терориста у Босни и Херцеговини – кроз однос према њиховим злочинима – њиховим некажњеним злочинима – мора се видјети снажна политичка подршка коју имају, а према упорности и ширењу и попримању опште-исламских обиљежја и на овим просторима схватити опасност са којом се сви заједно суочавамо.

И да је тренутак када, кроз општи став, јавност мора уверити неспособне и корумпиране издајнике да су превршили меру и да ће због својих недела кад-тад одговарати.

Тагови: ; ; ;