Пропуштено је време да људи који су основали страшни логор на Голом отоку, који су га водили, ислеђивали, били злотвори и убијали — буду изведени на суд. Тих људи нема више, а нема ни голооточана. У Београду нас је још само тројица…

Овако за «Новости», са резигнацијом, говори академик Драгослав Михаиловић. Голооточка прошлост далеко је иза нас, али тачка на њу неће бити стављена док се не именују кривци, били они налогодавци или непосредни починиоци. Зато је и најновији текст Михаиловића о експериментима који су се вршили над заточеницима на Голом отоку узбуркао јавност.

— Текст почињем причом о писму које ми је, септембра 1998. упутио Александар Павковић, професор универзитета у Сиднеју — говори нам 86-годишњи писац.

— Наговештај страхота које су се одвијале на Голом отоку дао ми је својевремено др Никола Николић из Загреба, рекавши «да нису полицајци сами измислили сва она чуда на Голоме, већ да ту наука има упрљане руке». Павковићево писмо је потврдило да се ради о нечем далеко злокобнијем. Његов отац Анте Павковић, заједно са својим професором Владимиром Вујићем, који је био председник Српског лекарског друштва, позван је на састанак са Александром Ранковићем и Милованом Ђиласом у Централном комитету Југославије.

* Којим поводом?

— Ђилас се пожалио да Совјети на јавним процесима успевају од својих оптуженика да добију разна признања, а да они то не могу да постигну стандардним методама тортуре. Питао је психијатре знају ли за неке ефикасније начине. Збуњени, одговорили су да за такве методе нису чули. Добили су путне налоге за иностранство и по повратку својим налогодавцима поднели извештај да су сазнали како Совјети таква признања највероватније добијају тако што затворенике муче ускраћивањем сна у трајању од најмање десет дана. Мучење неспавањем Совјети су радили у припремама за гулаг, а можда и у самим гулазима.

* Да ли је Милован Ђилас заиста инсистирао да се тај начин мучења уведе и на Голом отоку?

— Писмо које сам добио од професора Александра Павковића мени је изгледало врло убедљиво. Ђилас је лично више инсистирао на томе него Александар Ранковић, који га је чак опоменуо: «Ђидо, ми то не радимо!»… Ђилас, ипак, није одустао од тога да се примењује мучење неспавањем, а Ранковић је попустио пред захтевима Политбироа. То сам објавио у поглављу «Политбиро уводи тортуру», пете књиге о Голом отоку. Ђилас је био речит, робустан и груб. Он је људе који су имали другачије мишљење називао свакојаким именима, како то Црногорци умеју да раде. И, без икаквог устручавања је то користио.

* Ђилас се можда, ипак, касније покајао и написао: «Голи оток је најмрачнија тајна и најсрамнија појава у југословенском комунизму. Голи оток је и нешто више, нешто горе и ужасније»…

— Нисам то прочитао, да сам то видео — радо бих објавио.

* Како се писмо које сте добили од Александра Павковића загубило, па сте морали да га, по сећању, поново напишете?

— Не знам шта се догодило. Ако хоћемо право, верујем да ми га је Удба «ћорнула». Имала је своје људе који су се бавили улажењем у туђе станове. За те послове врбовани су разни пљачкаши…

* Да ли сте и ви били подвргнути мучењу неспавањем?

— Јесам. Мој конвејер, саслушавање-мучење, на срећу, није дуго трајао. Пола дана сам стајао док су ме четворица иследника испитивала. Као да сам нешто озбиљно имао да признам! Знам да је Бранко Путник, осуђеник на смрт, који је после помилован, држан без спавања три или четири месеца. Многи су уверени да није могуће да човек толико дуго издржи без сна. Али, могуће је. Натечен од батина и дугог стајања повремено би задремао. Пет минута. Било му је довољно.

* Путника су три месеца држали у стојећем положају?

— Да. Замислите ви то! Потпуно се одузмете, кичма се удрвени, ноге натекну, боле руке, глава… Језиво.

* Шта су иследници хтели да постигну тиме?

— За њих је било опасно свако мишљење против Јосипа Броза. Плашили су се свих, и младих, и старих. На Голом отоку су били углавном млади људи. За нас, млађе логораше, у то време човек од педесет година је био стар, поготово што су га услови у логору сатирали. Изгледао је као човек од деведесет година.

* Колико сте «доживљавали» Голи оток и на слободи?

— Званично сам био под присмотром Удбе до 1990. године, мада сам уверен да су они то незванично продужили све док ДОС није преузео власт од титоиста. Пратили су ме они који су обожавали друга Тита и Слободана Милошевића.

* Да ли сте знали да вас прате?

— Замислите да нема података о томе. Ни у мом досијеу. Први пут сам видео свој досије 2001, када је донета уредба да можемо да видимо документацију Удбе. Само човек који је био лично заинтересован могао је да погледа свој досије. Рецимо, Љиљана Пекић, супруга Борислава Пекића, није могла да види досије свог супруга, који је у међувремену преминуо. У мом досијеу нашао сам од 250 до 300 страница, тако ми се бар учинило. Када су досијеи пренесени из агенције БИА у Архив Србије интересовао сам се колико страна мој досије има и саопштили су ми да је тада садржао 63 стране! А кад сам 2006. био рехабилитован, из списка докумената наведеног у судском решењу видео сам да недостају и неки крупнији документи.

* Како сте се осећали док сте читали шта је написано о вама?

— Шест месеци сам боловао кад сам то видео.

* Шта вас је највише потресло?

— Не бих о томе. То су приватне ствари.

* Да ли је мучење неспавањем био једини експеримент који се спроводио на Голом отоку?

— Није. НКВД је, наводно, употребљавао и некакве инјекције, али о томе немам никаквих доказа. Мучење неспавањем било је толико убедљиво, човек се скоро распадне, ништа у организму не ради… Иследници могу да ишчупају какво год желе признање — да си шпијун, да си некога убио, да си се припремао да извршиш атентате… Дакле, иследници могу да те наведу на било какво признање.

* Ко је прави творац Голог отока?

— Мислим да га је Јосип Броз основао. Он је главни кривац. Радио је највише преко хрватске Удбе, а после и преко црногорске. Први управници логора били су Црногорци, њихова имена сам навео у књигама, али велику улогу је одиграла хрватска Удба. Пошто је логор био на хрватској територији, њихова Удба је, како сам негде пронашао, давала дозволе породицама логораша за посете.

* Да ли је вас за време док сте били на Отоку неко посетио?

— Не. Био сам административни кажњеник и нама такве посете нису никад дозволили.

* И данас је наш поглед окренут и према Русији и према Западу…

— Искрено да кажем, допада ми се политика Александра Вучића, која је по мом мишљењу и происточна и прозападна. То је веома тешко извести у државничком понашању, јер значи седење на две столице. Лако можеш пасти између њих. Чини ми се да Вучић успева да се одупре притиску Запада да уведе санкције Русији, а ако има притиска Русије да не уђе у НАТО, успешно се одупире и томе. Председница Владе Ана Брнабић је рекла да наша политика није проамеричка, није проруска, него просрпска и то је прави израз за политику којом се Вучић бави.

* Верујете ли да можемо да опстанемо ако смо само своји?

— Не знам. Политика је јако опасна, нарочито у садашњем времену. Стално се говори о Трећем светском рату, државе се наоружавају најопаснијим оружјем… Према историји људске цивилизације то мора бити увод у Трећи светски рат. Никад није прошло пола века да није било неког великог рата. Али, како да ми обични људи изрекнемо тако страшну реченицу — да се налазимо у предсобљу рата!? Надајмо се да ће људи који воде свет имати толико мудрости и памети да схвате да би нови рат значио нестанак људске цивилизације.

Аутор: Драгана Матовић
Извор: Новости

Тагови: ; ; ; ; ;