Несрећни предлог новог «визуелног идентитета Србије» кроз промену «дизајна» заставе од стране «брендинг стручњака», пропраћен је медијски на несхватљиво високом нивоу. Из страха да оваква глупост није пробни балон за једну од неизбежних уставних промена, догодила се реакција јавности.

Чега су се заправо уплашили Срби? Наша блиска историја забележила је веома честе промене застава и грбова које смо поносно подизали на највише јарболе. Уз заставе, ротирали смо и химне, а неретко мењали и само име државе, наново га афирмишући у свету и својој свести, везујући за њега све успехе, страдања и све своје наде. Управо су ти дисконтинуитети један од главних узрока мучног стања у коме се данас као народ налазимо.

Можда би неко и помислио да су сви ови отклони од националног континуитета само мазохистичке ампутације делова сопственог националног тела, да се и разни спољашњи и унутрашњи фактори нису оглашавали, посебно у последње време, тражећи «промену свести» и «заборављање митова, одрицање небеског, зарад земаљског» и слично.

Шта се то заправо тражи од Срба? Косовски завет, сложићемо се, основно је историјско предање српског народа. Из тог корена шире се остале гране колективног бића. На темељу свих надземаљских начела, које је установио Свети кнез Лазар, митом или штитом, грађен је систем вредности, основ свих односа и путоказ наредним поколењима. Из тих херојских сведочења, светоотачких примера и заветног наслеђа изродио се један малобројни, а велики, слабо наоружани, а победнички народ — Срби. Такав народ постао је рушилац колонијалних снова оних империјалистичких сила које кроз векове , управо на националном континуитету, стварале услов за свој прогрес. Таква улога није била намењена Србима у сценарију светске историје. Али…

Краткотрајне окупације родољубивог и заветног народа завршавале су се сломовима царстава која су покушавале мачем да преуме наше претке. Јачина националне свести, истинољубиве доследности и заветне одлучности остале су непремостива препрека новог светског поретка. После низа неуспеха, тактика је промењена. Колонијалисти стварају услове за честе промене идентитета нашег народа током последња два века. У последње време, колонијалне силе еврима евроунијате испране мозгове, који први скинуше шајкаче, упозоравајући ближње да је она прошлосезонски модел, нудећи им качкет као алтернативу. Бележе и успехе услед идентитетског маневрисања.

Збуњени дисконтинуитетима и данас се делимо на рачвањима нашег пута и слепих улица. За извеснију будућност потребно је дати одговоре на следећа питања: Да ли нам је полазна тачка модерне историје традиција националне државе 19. века или социјалистичке Југославије? Везујемо ли свој брод данашњице за средњовековни славни реморкер Немањића? Водимо ли се начелима православља или тврдог атеизма Титовог времена? Да ли ћирилица представља српско писмо или латинским пером материјализујемо мисли? Обнављамо ли независност или идемо у руке корпорацијској унији где се низашта нећемо питати? Нема овде приче о успостављању једноумља, већ нечега што свака и полу уређена земља одавно има дефинисано. Математички, најмањи заједнички садржалац неопходан је нашем сабирању и, надам се, множењу. Без ових одговора, нећемо положити ниједан наредни историјски испит.

Паралелно са тим, средствима моралне дезинфекције треба брзо деловати на све неолибералне црве који својим деловањем нагризају и изнутра буше оно мало заједничког идентитета око кога се данас сложисмо и сабрасмо. Оправдањем да крсту није место на застави секуларне државе, а заборављајући да једна ултра-либерална Шведска ништа друго на застави нема, перфидно намећу неку дизајнерску небулозу од заставе и грба. То је ништа друго до покушај још једне ампутације колективног сећања сачуваног на државним симболима у којима су уткане душе милиона наших предака. Оцила да не дирају неолиберална тоцила! Камен нашег наслеђа и челик је ломио.

 

Бошко Козарски

Тагови: