Прагматизам или издаја? Широки унутрашњи дијалог очекује и глас јавности. Дипломатија има софистициране методе, па се надам да дијалог управо то и јесте и да су на кључна питања одговори одавно закључани, недодорљиви.

Можда је овакав дијалог и неопходан, јер ће оголити костимиране, избистрити мутне приче, а истина ће испловити на површину кампањских бара. Немо посматрати незабилазан и споља наметнути унутрашњи дијалог, било би неодговорно, јер се одлучивање о Косову и Метохији тиче свих нас, наших предака, а надасве потомака.

Чак је и просо „УА!“ на идеју унутрашњег дијалога конструктивније од ћутања.

Шта се то заправо решава унутрашеим дијалогом? Постоји изрека да када родитељи једу кисело грожђе, деци трну зуби. Да није ово грожђе које нам је сервирано можда – кисело?

Хајмо од чињеница које су непромењиве…

Косово и Метохија су отети силом. Најсветија српска земља је окупирана. То би морала бити прва, неспорна тачка закључка „унутрашњег дијалога“, око које се сложисмо и пре него што смо сели за свенародни сто ради разговора. Из те чињенице би морали почети разговор и пролазећи кроз све историјске истине и аргументе, лако ће се доћи и до предвидивог закључка – Косово је Србија. Тачка.

Све између увода и закључка зове се дијалог, иако и ту нема пуно тема о којима имамо право и слободу да говоримо, уколико те теме на било који начин угрожавају закључак који каже, понављам – Косово је Србија.

Поручује нам се како нам напредак успорава „терет Косова“. Напредак ка ЕУ(таназији)?

Хоће ли нам грана на којој седимо дати богатији плод ако одсечемо корен? Хоће ли сваки наредни Видовдан бити опело Србији? Шта ћемо са осталим опелима због Видовдана и Косова?

Опомињу нас да „немамо више деце за ратове“. А ко помиње ратове?

Ко помиње неопходност да се неког тамо блиског сутра вратимо и војно заузмемо Космет? Па јасно је и најрадикалнијем десничару да много осим деснице и нема на готовс. Да му је муниција сведена на политички коректне фејсбук статусе.

Бошко Козарски

Рат није опција, то је реалност историјског тренутка у коме „одлучисмо“ да решавамо питање свих питања, на које је одговор дао још Свети кнез Лазар. Јасно је и да је североатланска империја на Косову, али ко је тај пророк који види вечно царство НАТО-во крај Урошевца?

Ко се ослања на трајни аутошовинизам у Београду? Зар се сва досадашња царства не срушише? Зар их косовски завет није надживео? Није то партија ризика са ограниченим бројем потеза, па нам се жури и по цену сопствене биолошке пропасти. Косово поље није пољана око које може да се спори. Не можемо међу повлачи и преко гробова предака.

Гробљем се не тргује. Светиња није за извоз. И непокошено, незаорано, бесправно изграђено или смећем затрпано, осиромашеним уранијумом загађено Косово је и даље најсветији комад српске земље, колевка нашег народа, инспирација уметника, вечити сан, радост и туга.

Свако ко је спреман одрећи се метра свете земље, обичан је издајник са сметлишта историје. Само са Косовом јесмо, а без њега нисмо иако физички постојимо. Косовска битка није готова, нити смо ми закаснили на њу. И данас свако од нас има могућност да одебере страну и улогу…

Бошко Козарски

http://iskra.co

Тагови: ; ;