Брисел и Берлин оштро критикују пооштравање америчких санкција према Русији. У исто време, чак исти дан, Брисел, на иницијативу Берлина, проширује санкције против Москве. Очито је да само ЕУ сме да кажњава Русију, док су сви остали користољубиви играчи без идеала, морала и високих политичких вредности.

«Једно с другим нема везе», коментарише АРД, главни национални телевизијски канал.

Немачки министар спољних послова Зигмар Габријел и шеф Европске комисије Жан Клод Јункер нису крили констернацију због нових санкција Вашингтона над Москвом, које ће пре свега повредити фирме европског енергетског сектора.

Али онда следи преокрет, тако брзо да читалац нема времена да се опорави од нахерене логике пратећег чина: ЕУ проширује своју листу санкција са још додатне «три руске фирме и три Руса», један од њих Андреј Чересов, руски заменик министра енергетике. Оптужба гласи да су у заједничком комплоту изиграли немачки «Сименс».

Прича се алтернативно може доживети као бизарна, банална, чак и антички узвишена, с обзиром на њен потенцијал најављене катастрофе која се људским напорима не да зауставити.

Као што је опште познато, немачки «Сименс» је једна од мегафирми која је највише протестовала и около се жалила кад су 2014. проглашене западне санкције против Русије. Добри односи, уредно плаћање, задовољне муштерије и то још од царских времена и првих електричних трамваја — све су то биле карактеристике пословања «Сименса» (основан 1847 у пруском Берлину) на руском тржишту.

Онда је «Сименс» нашао прећутно легални начин да и даље послује с Москвом, тако да је од руских пословних партнера тражено обећање да испоручену робу неће прослеђивати на Крим. «Часна комсомолска» је требало да умири немачку политику како све остаје унутар моралних принципа са чијег врха је ЕУ прогласила санкције Русији.

Шпигл: «Прошлог месеца се сазнало да су четири плинске турбине, које је Сименс бона фиде продао за кориштење на југу Русије, против његове воље завршиле на Криму. Руководство Сименса је то у свом саопштењу назвало противправним актом.»

АРД: «‘Сименс’ се куне, да је фирма жртва преваре руских купаца: Против договореног и уговором фиксираног, турбине су се нашле на Криму.»

Синхроно читање немачких извора даје следећу хронологију догађаја: «Сименс» је «већ годинама упозораван» да су турбине уствари за Крим. «Сименс» то није веровао јер су га руски купци уверавали у супротно. Кад је «Сименс» схватио (прошлог месеца) шта се догодило, пријавио је руске партнере пред надлежним трговачким судом, а себе код немачке политике, онако како порески утајитељ сам себе пријављује како би платио мању казну.

Брисел и Берлин верују «Сименсу» да је кривица за кршење пословне речи у потпуности на руској страни (АРД), али како је та немачка фирма «већ годинама упозоравана», ни она се не може извући сува из воде.

Зато је ЕУ, «на искључиви притисак из Берлина» (АРД) одлучила да прошири листу санкционисаних фирми и појединаца и на њу дода «три фирме и три Руса» који су преварили Сименс.

No comment!

У медијима немачког говорног подручја влада пристојно игнорисање дискрепанце која се појављује након европске критике нових америчких санкција Русији и истовременог пооштрења европских.

Присутнни су само суви извештаји, коментара нема. Најближе коментару су DWN (Немачке економске вести), које констатују да се «спирала све лошијих односа с Русијом поново завртела» те да би руски одговор «могао заболети Европу».

DWN, изнемогло и безвољно након три године понављања истог аргумента: «На дуги рок, губе и руске и европске фирме. Нема ту профита ни за једну страну!»

У свему је добро то, да Брисел и Берлин сада прибегавају дугим апологетским објашњењима о томе зашто Унија додатно кажњава Москву и зашто Вашингтон то не сме и нема легитимно право.

Добро је и то да се и даље ту и и тамо чују гласови разума, као на пример изјава Кристиана Линднера, шефа мале ФДП странке (либерали, повремени коалциони партнер владајуће Уније).

Линднер «опомиње» (ДПА) немачку политику «да се Русији морају понудити решења која председнику Путину чувају образ». Све то је важно не због Путина и његовог поноса већ «зато што безбедност и благостање у Европи зависе од односа са Москвом».

Све остало је лоше — од тога да Линднеров став није релевантан за политички курс Берлина, до тога да се нико од новинара не смеје на дечју аргументацију о «превареном Сименсу». Нема никог ко би реаговао на ситуативну комику у којој ЕУ брани Русију од САД, само да би је сама могла кажњавати са још више задовољства, али искључиво зато што јој то налажу преузете моралне обавезе.

Посебно упада у очи парадокс да ЕУ тиме коначно прихвата Русију као своју, европску. Порука нових ЕУ санкција – какав ће бити морални лик Москве је наша, унутрашња европска ствар, ми своје кажњавамо и награђујемо по договореном етичком кључу. Само ми, остали одбиј!

Само Руси путују у небо

Инфантилна аргументација употребљена је ових дана у још једној области у којој се европљани и Руси историјски додирују, и више од тога, коју деле — у култури.

Ако је «инфантилно» прејака реч, замениће се овде изразом «логика другоразредне свежине», да прафразирамо Андреја Фокича, шефа кантине из Булгаковљеве новеле «Мајстор и Маргарита».

Крајем јула је у немачке и аустријске биоскопе стигао последњи филм Андреја Кончаловског «Рај», на немачком «Paradies».

Филм је освојио Сребрног лава у Венецији прошле године, на Берлиналу ове године је главна глумица Јулија Висоцкаја освојила главну глумачку награду, а Кончаловски одликован наградом за животно дело.

«Рај» је сада доступан ширем кругу публике, па га и филмски критичари другачије гледају и анализирају, у одмаку од фестивалског сјаја и естетике, више у пакету са историјским и друштвеним конотацијама тог дела.

При томе је уочљива национална разлика. Кад немачки медији филму налазе ману, она се формулише у контексту специфичне «поетике руске душе», односно глорификације појединачне жртве за колективно добро.

У Аустрији је нешто другачије. Филмски критичар аустријског дневника Пресе види чак политичку намеру редитеља: «Рај» је доказ да је Кончаловски постао руски националиста и изгубио дистанцу према Путину.

Како и зашто је Кончаловски напустио Холивуд и вратио се у Русију, како се и из којих побуда у Москви «религиозно ретрадиционализовао» (Пресе, 31.7.2017.), све су то тезе које аутор приказа Андреј Арнолд директно извлачи из садржаја филма «Рај».

Ко не воли да му се препричавају филмови, нека не чита даље. Минимум радње је међутим неоходан не би ли се доказала теза о «логици другоразредне свежине» коју Европа намеће Русији.

Три личности причају у камеру своју животну причу: Руска аристократкиња Олга, која у Паризу у илегали ради за француски покрет отпора; полицајац Жил, француски колаборатер који ради за Гестапо; немачки аристократа Хелмут, горући Хитлеров следбеник, који се нацистима прикључио још 1933. зато што су „стварали новог човека».

Жил би из Олге требао да извуче признање, али га грофица заведе у замену за слободу. Пре него што дође до размене та два добра, Покрет отпора убија Жила, а Олгу преузима Гестапо и пребаци је у концентрациони логор по угледу на Аушвиц. Тамо среће Хелмута, с којим је пре рата у Тоскани, златна аристократска младеж међу собом, имала кратку аферу.

Хелмут је послан у логор са личним Химлеровим налогом да надзире понашање немачког персонала — да ли се краде, корумпира, раскалашено живи, да ли се у гасне коморе шаљу и «четврт Јевреји», или, по правилу, само од «полујевреја» па навише.

Тек на крају је јасно да су све три особе мртве и да пред арханђелом Михајлом полажу испит за пријем у рај. Или пред богом, како се сматра у већини немачких филмских критика, премда је неразумно зашто би бог лично водио ту врсту појединачних интервјуа, кад располаже тако прецизном хијерархијом испод себе. У сваком случају, биће које води интервјуе, на крају отвара врата раја само за Олгу.

Она се спаси, остали не.

«Само Руси долазе у небо», насловљује Пресе свој приказ филма Кончаловског.

Спас по националном кључу

Зашто се само Рускиња спаси? Ту наравно није могућа рационална расправа — филм је замишљена ситуација, рај је институција религиозне етике. Две метареалности надигравају једна другу и отимају се баналној интерпретацији.

То није прилика која се може третирати као гласање за песму Евровизије, нити је у њу могуће увести закон спасења по националном кључу.

Да ли је требало да се спаси један контролор нацистичких концентрационих логора, или колаборатер Гестапа који приведене саслушава чекићем? Уметност има аргументе и за то. Борхес је на пример у својој причи «Три тумачења Јуде» изводио закључак како је Јуда Искариотски уствари био прави Исус, који се морао понизити до најнижег греха, издаје, да би спасио људе.

Могао је Кончаловски да и том смислу преокрене сценарио, па да се у теолошком парадоксу спасу сви осим Олге. Могао је, али није. Њу је пустио у рај, њих послао у пакао.

Имао је и формални разлог за такав расплет. На крају филма гледалац чита да је дело посвећено «руским аристократама који су се у европском егзилу укључивали у локалне покрете отпора и спашавали Јевреје». «Рај» је уствари писмо са адресом.

Реаговати на филм о руским аристократама који су спашавали Јевреје замерком да је редитељ уместо тога могао да сними филм о прогону Јевреја у царској Русији је аргумент из театра апсурда. Могао је, можда и хоће, али је сад снимио причу о руским аристократама. Између крушки и јабука, изабрао је крушке.

Зашто се само крушка спасила?

Критичар аустријског дневника се тако у једном кораку одбацио са теолошке дилеме као са трамполине, прескочио естетизовану поетику добра и зла и доскочио равно на закључак како «Кончаловски губи критичку дистанцу према Путину».

Његове немачке колеге су пажљивије. «У музеју варвара», насловљује Шпигл приказ филма. Режим који у гасну комору пошаље љубавницу Антона Чехова је осуђен на пакао.

«Утопија у предсобљу пакла», пише Франкфуртер алгемајне цајтунг, алудирајући на сцену из Химлерове радне собе, када Хелмуту позли од мириса сумпора и осећаја «да је још неко невидљив у соби». Није Путин. Још нема доказа да је на било који начин умешан у изборне процесе између раја и пакла.

Весна Кнежевић за РТС

Тагови: ; ; ; ; ; ;