«Пријатељство се не бира, оно бива ко зна због чега као љубав!» Умешно је Меша измешао назив и суштину најважнијег односа поред родбинског и кумовског. Та дефиниција управо оправдава необјашњивост безграничне љубави према српском роду највећег пријатеља нашег народа, др Рудолфа Арчибалда Рајса.

На данашњи дан пре тачно 88 година престало је да куца срце које је волело Србе више од своје научне каријере, лагодног живота, породичног мира…

Чак и кад је престало да пулсира у ритму ослободилачког марша, горело је од жеље да остане тамо где се бат српских див-јунака чује и данас, на Кајмакчалану.

Тело Арчибалда Рајса сахрањено је на Топчидерском гробљу. Срце, по жељи, али и промислу, положено је на највишој тачки херојске победе. Иако је урна оскрнављена и срце украдено од стране бугарских фашиста током Другог светског рата, душа је жива колико и наша захвалност и сећање на пријатеља каквог можда никада више нећемо имати.

Замислите данас неког Швабу, независног експерта Хашког трибунала који одлучује да раскринка све политичке процесе и на светлост дана изнесе истину о злочинима над Србима, уз одлуку да живот посвети тој истини и као искрени пријатељ проживи са нашим народом голготу и понижења данашњице.

Срамотну судбину поделио је са осталим херојима које ратно време окити венцем славе, а скупо плаћен мир баци у запећке свакодневнице. Неретко и омаловажаван, остао је доследан и веран својој највећој љубави — српском народу. Поетском надахношћу, психолошком доктрином и пријатељском искреношћу поставио нам је дијагнозу и преписао терапију. «Чујте, Срби!», тај филигрантски здравствени картон нашег рода, дуго је био скривен како би се болест прикрила и прогласила здрављем. У картону је, између осталог, наведено:

«Сам Бог зна колико сте пропатили у току рата од Аустро-Угаро-Шваба, колико су вам јадну земљу они опустошили, опљачкали и на муке дарили, колико су вам најбоље браће и сестара, измрцварили и побили, зато што су били родољуби.

А данас вас те исте Швабе, исти они некадашњи Аустро-Угари, преплављују производима и људима, а ви их дочекујете раширених руку. Хиљаде и хиљаде Немаца, Бечлија, чак и Будимпештанаца мирно долази да код вас стиче богатство, а ви им то допуштате.

» Е, мој Рудолфе, данас ни допуштање није довољно, па смо мало и досубвенционисали. Боље ће сви други орати, него ли српски сељак своју њиву. Боље руду вади туђин из Деапотових копова.

«Ви Срби јесте победили, али не знате газдовати»-пара уши цитат из познатог филма домаће кинематографије.

Своја богатства и данас, добри мој Рудолфе, дајемо странцима на управу и богаћење. Можда рачунамо ако се брже обогате, брже ће да оду, па да се пресаберемо шта остаде. Па то што је остало да поделимо омладини, да почне испонова, ако је ишта од оптимизма, родољубља и далековидости у њима остало.

Па нећемо ваљда да допустимо да нам деца одрастају без перспективе, без здравог друштва.

Шта кажеш?

«Допустили сте да умре дух ваше омладине. Дозволили сте да се она угледа на све оне ваше скоројевиће, забушанте, зеленаше, ратне богаташе, сумњиве политичаре, затроване жудњом за новцем. (…)

Припазите да вас тај немар једног дана прескупо не кошта. Може вас коштати и земље јер ова омладина се неће жртвовати на олтару отаџбине кад зазвони на узбуну. (…)

Данашња омладина ће вам одлучно рећи да нипошто не жели да гине јер јој то ништа не доноси. Зна она из искуства, гледала је то својим очима, и како они који су се жртвовали, код вас, у вашој модерној Србији, добијају само ногом позади.»

Рудолфе, Срби хоће да слушају, али ретко чују.

Деца хоће да науче, али им се подмеће смеће.

Можда се и опорави наша омладина од стрмоглавог пада морала.

«Чујте, Срби!» и данас није обавезна лектира, иако нам нема важније свеске коју би ваљало пажљиво прочитати. Чујте, Срби, чувајмо се себе…

Бошко Козарски

Тагови: ; ; ;