Алтернативна историја је постала врло популарна са појавом интернета. Може се рећи да је теорија „Срби пре Срба“ данас код нас присутнија од званичне историје. А како је у Русији?


Сибирски историчар Николај Новоградов, дугогодишњи истраживач порекла старих Словена, има необичну теорију. Он сматра да су евроазијски народи населили читаву планету, да су имали заједничку прапостојбину, чију окосницу су чинили Словени.

„Сергеј Лесној у својој књизи ’Историја Руса у неискривљеном облику‘ тврди да се прво помињање Славеноруса у писаном облику односи на 477. годину, када је поред града Салцбурга руски кнез Одоакар, заједно са другим племенима, против воље божје, бацио са бедема Светог Максима са његових 50 другова, а провинцију Нориков опустошио огњем и мачем. Камена плоча са исклесаним натписом о том догађају сачувана је до данас у катакомбама поред Салцбурга. Касније, 583. године, Словени се помињу и за време византијског цара Маврикија, који је заробио тројицу словенских момака. Они су били без оружја, али са гуслама, и били су послати аварском хану са писмом у којем се наводи: ’Не можемо ти послати помоћ за рат са Византијом јер живимо сувише далеко‘“, прича Новоградов.

Историчар подсећа на два византијска извора — Теофилакта Симокату, који наводи да је пут ове тројице Словена трајао 15 месеци, и Теофана, чији летопис наводи 18 месеци. Ако су изасланици ишли директно, без скретања, узимајући у обзир просек дневног пешачења од 20 километара и одмора по 5 дана у месецу, они нису могли да пређу мање од 7.500 километара.

„Добија се да су они дошли са полуострва Чељускина. По њиховим тврдњама, они су живели на обали океана који су звали Западним. Западни океан је у средњем веку био арапски назив за Карско море“, објашњава историчар.

И руски лингвиста Владимир Сафронов је у књизи „Индоевропска прапостојбина“ писао да се „сродност савремених и старих индоевропских језика, старих скоро 4.000 година, који су једни од других удаљени више хиљада километара, и историја писмености могу објаснити само тиме да су сви индоевропски језици настали из једног прајезика, из чега произилази да је постојала и јединствена индоевропска прапостојбина, где су живели Индоевропљани још пре њиховог распада“. Лингвисти нису могли да се сложе где се тачно налазила та јединствена прапостојбина, па су ово питање у своје руке узели етнографи.

„Анализирајући древне сумерске митове о Дилмуну, античке митове о Хипербореји, индоаријевске веде, аврестијску географску поему, германске саге о Скандзи, словенске бајке о Крај-земљи, етнографи су дошли до закључка да се прапостојбина налазила у Заполарју. На пример, у грчким митовима и радовима античких историчара и географа тврди се да се Хипербореја налазила на прилично уском појасу земље између Рипејских планина и Скитског океана. Некад су овај део океана називали Коданским заливом. Херард Меркатор у 16. веку Скитски океан назива Карским морем. Он се ослањао на радове Плинија, Помпонија Мелија, Клаудија Птоломеја. Управо одавде су се пресељавали народи“, каже руски истраживач.

Када је дошло до сеобе народа, тешко је рећи. Сеобе су биле сталне, отприлике на сваких 200-300 година кад би се становништво превише увећало.

„На југу Сибира, народи су се насељавали у шумској зони, јер је одатле почињала степа која је захтевала потпуно другачији начин живота — скитачки. У шумској зони су сви народи, укључујући Словене, имали идеалне услове за живот. Мало јужније је трава горела од сунца. Тамо су крајем маја већ ишли у планине и тражили зелену траву, док су у шумској зони, као на Обу и Томи, косили траву чак и бронзаним косама. Ако се припреми сено за зиму, то је могло да траје читаве године — млеко, путер, павлака, кајмак. За децу је то била најбоља храна, и Рускиње су рађале по осамнаесторо деце“, каже Новоградов.

Због тако великог наталитета биле су честе сеобе народа — на запад су отишли Кимеријци, Скити, Сармати, Хуни, Печенези, Половци итд, док су „у шумској степи остали Словени који оснивају Сибирску Русију или Сибирско Словетсво. Тај период се односи на 8. век пре нове ере, а 400 година касније дошло је до поделе Словена“.

„Срби и Хрвати су имали свој град у Сибиру који се звао Серпонов — српски нови град. Значи, постојао је и стари српски град. Српски нови је на средњовековним картама приказан у јужном делу Западног Сибира“, објашњава историчар.

Што се тиче моћи западносибирске Русије, историчар наводи само једну малу занимљивост.

„Александар Македонски никад није био у Хиндустану, већ овде, што се може и закључити из посматрања учених Грка који су пратили војску Македонског. Они су мерили висину дрвећа, дужину његове сенке у подне, добијали тангенс угла сунца изнад хоризонта (0,353) и по углу сунца (19,5 степени) судили о географској ширини локалитета. Диодор је навео једно такво мерење које је показало да у Индији сунце не може да се спусти на такву висину изнад хоризонта, чак ни на крајњем северу усред зиме. Деветнаест и по степени се може добити само зими на географској ширини 47,5 степени, што је јужна граница Сибира. Друго посматрање наводи Птоломеј. Он указује на то да су се царски олтари, које је Александар Велики поставио у част завршетка Источног похода, налазили на реци Танаис у близини града Тангаиса, у ком је најдужи летњи дан трајао 17 сати и 10 минута, а који се налазио на географској ширини од 57 степени. Наш град Томс се налази на реци Тани, на ширини од 56,6 степени“, додаје он.

Оно што је Александар видео у Сибиру веома га је изненадило.

„Он је пред собом видео огроман град — 45 километара квадратних. То није био старогрчки полис од 10.000 људи, већ огромни град окружен каналом. У њему су се налазили огромни величанствени храмови. Непрекидна генеалогија царева броји 153 имена и траје 6.042 године. То није било у Индији. То је било овде, у Сибиру. Била је развијена писменост, са брезовом кором као опште доступним материјалом за писање. Александар Македонски је овде водио четири рата са Словенима и једва су успели да побегну, изгубивши три четвртине војске од 135.000 људи“, уверава Новоградов.

На крају, руски историчар уверава да је историја најфалсификованија наука, а да су историју Русије и Словена највише покушавали да ревидирају. Зашто? Он подсећа на речи Фридриха Енгелса из књиге „Револуција и контрареволуција“ из 1852. године, који је тврдио: „Словенски народи Европе су јадне нације које изумиру и којима је суђено да буду уништене. Тај процес је дубоко прогресиван. Примитивне Словене који ништа нису допринели светској баштини прогутаће напредна цивилизација немачке расе. Сваки покушај препорода словенства који долази из азијске Русије је ненаучан и антиисторијски“.

„Током читавог средњег века то је радио и Ватикан, који све до данас крије у својим тајним архивама огроман број извора и артефаката. Остаје нам да се надамо у познату старозаветну максиму: ’Све тајне једног дана постају јавне‘“, закључује Новогрдов.

Тагови: ; ;