Окупација Сирије и Ирака не повећава безбедност САД

Све чешће се чују аргументи у корист тога, да су САД дужне да сачувају своје присуство на Блиском Истоку због очувања безбедности својих грађана. Да би поткрепили тврдње наводе преседан војног присуства САД у Немачкој и Јапану. Ипак, такве аналогије се показују као неумесне, демонстрирајући, напротив, истинитост мишљења противника америчког присуства у Ираку и Сирији, пише Данијел Л. Дејвис у изјави за The American Conservative.

Према мишљењу аутора, не може се упоредити окупацију држава бивше «Осовине» са очувањем војног контигента на Блиском Истоку, пошто је распоређивање војски западних држава у Немачкој и Јапану, у почетку, било везано са неопходношћу спречавања враћања тих држава на претходни курс. Затим, после почетка хладног рата, окупација тих држава постала је перманентна. То је било везано за то, што су у Вашингтону сматрали, не без основа, по мишљењу аутора, да без значајног пешадијског контигента у Европи и војно-поморског присуства у Тихом океану све јачи Совјетски Савез може почети да угрожава животно важне националне интересе САД.

Осим тога, окупација и обнова Немачке и Јапана се показала успешном и зато, што је у тим државама живео велики број високообразованих људи, који су развили модерну економску базу, а њихова култура је била компатибилна са културом САД. Што је важније, ове државе су биле хомогене по свом саставу, у њима није било грађанских ратова, где би Вашингтон узимао ућешће на једној или другој страни.

По својој прилици, ни Ирак, ни Сирија, ни Афганистан, ни десетине оружаних формација, ни групе радикалних исламиста, које дејствују на Блиском Истоку, не представљају такав ниво претње, као Берлин и Токио после Другог светског рата. Како је државно образовање Ирака и Сирије крајње ослабљено, не предсављају спољну претњу било којој држави. Осим тога, ни та, ни друга држава нису изјавиле о себи као о формираној, способној стварати стабилну и цветајућу економију, а културно се разликују од САД као дан и ноћ. Обе ове земље су огрезле у унутрашњим противречностима и разједињеним фракцијама, које имају кардинално различите идеологије. Коначно, обе државе служе као расадник за радикалне исламистичке групе.

Напротив, нанести штету САД-у хоће много различитих сила, али врло мали број њих има могућности за то. Зато Вашингто нема потреба да расплињује своје ограничене снаге на спречавање тих сила. Уместо тога, Бела кућа је дужна да заштити себе и своје интересе од тих, који представљају, за њих, реалну претњу. Покушавајући да смањи ризик за државу помоћу окупације многобројних, за САД, културно различитих држава и надати се томе, да ће тамошње владе да почну да испуњавају тежње САД, — мученички труд, осуђен на пропаст.

Признање ове чињенице ће захтевати измену курса Вашингтона на међународнј арени. За почетак САД су дужне да схвате, да оружане снаге нису лек. Осим тога, САД морају да разумеју, да ни војним, ни дипломатским мерама не може, да се та или било која друга држава, не може променити у нешто што није. На тај начин, дошло је време да се обезбеди, да се курс «Америка пре свих!», проглашеним прецедником САД Доналдом Трампом, примени у спољној политици.

 

Izvor

Тагови: ; ; ; ;