Окупација Ирака и Сирије не повећава  безбедност САД-а.

Све чешће се чују аргументи да САД требају да задрже своје присуство на Блиском Истоку ради безбедности својих грађана. Како би се поткрепио овај аргумент често се наводи преседан са присуством САД у Немачкој и Јапану. Међутим присуство САД у Ираку и Сирији доказује да је ова анализа неумесна, пише Даниел Девис у свом чланку објављеном у The American Conservative.

Према мишљењу аутора изједначавати окупацију земаља бивше «осовине» са присуством америчке војске у Ираку и Сирији нема основа јер је присуство западних војних јединица у овим земљама било неопходно како би се спречио повратак тих земаља на стари курс. Затим, након почетка хладног рата окупација ових земаља постала је трајна јер су у Вашингтону сматрали да без присуства копнених снага у Европи и војно-поморских у Тихом океану, све већи Совјетски савез може да угрози животно важне националне интересе САД.

Осим тога, окупација Немачке и Јапана испоставила се као успешна јер су те земље имале велики број високообразованих људи, јаку економску базу и културу која је била компатибилна са америчком. Такође у тим земљама није било ратова у којима би се САД морале опредељивати за једну или другу страну.

Заузврат ни Ирак ни Сирија ни Анвганистан, као ни десетине наоружаних формација радикалних исламиста на Блиском Истоку не представљају онај ниво претње који су представљали Берлин и Токио после Другог светског рата. Ирак и Сирија су ослабљене земље, и не представљају опасност за било коју другу државу. Осим тога ни једна ни друга земља нису у стању да формирају стабилну економију а њихова култура се разликује од америчке као дан и ноћ.Свака од тих земаља је огрезла у унутрашњим поделама и растрзана фракцијама супротстављених идеологија. На крају обе земље служе као расадник радикалних исламистичких група.

Многе од ових групација би желеле да нанесу штету САД. Међутим мале су могућности да оне у томе и успеју. И због тога Вашингтон не би требао да расипа снаге на притисак на ове формације. Уместо тога Бела кућа би требало да заштити себе и своје интересе од оних који представљају реалну претњу. Покушаји да се смањи ризик у земљи окупацијом других земаља и очекивања да оне испуне тежње Вашингтона су осуђени на неуспех.

Признање ове чињенице захтева и промену курса Вашингтона на међународној арени. За почетак он треба да схвати да оружане снаге нису лек, и да, ни војним ни дипломатским путем не могу државе да се присиле да буду оно што нису. На тај начин дошло је време да се курс «Америка пре свега» који је прогласио председник Доналд Трамп почне примењивати и у спољној политици.

 

Тагови: