Заборав гута великане наше историје. Светли примери губе се у поплави кича и шунда. Остало је само да с колена на колено, с колумне на колумну, преносимо сведочанства о нашим очевима, дедовима…какви су они били и какви смо ми могли да будемо.

Ђура Перовић-приватна архива

Међу витезовима слободе, како их у истоименој књизи назива Милан Шантић, посебно се издваја животна прича Ђуре Перовића Учествујући у Балканским ратовима, па у Великом рату, читавих шест година био је одвојен од најмилијих, сањајући дан коначног ослобођења.

Почетком лета 1918. године, потпуно ненадано, добио је позив који се не одбија, који је сам по себи велика част. Позив за сусрет са војводом Мишићем био је почетак славне епизоде овог, показаће се, великог хероја. Уз информацију да је донета одлука о пробијању Солунског фронта, као једном од најхрабријих, наређено му је убацивање дубоко у непријатељску територију ради извиђања и обавештавања савезничке команде о плановима непријатеља.

Прихвативши наређење, са посебним поносом и скромним захтевима неопходним за ову ризичну акцију, спаковао је нешто новца, мало злата, мапу Старе Србије (Македоније) и дванаест голубова писмоноша. Иза линије фронта пребачен је авионом. Сам, дубоко у окупираној територији, негде око вароши Кавадарци пролази прави пакао.

Попут некаквог филмског јунака успешно избегава замке и непријатељске патроле и крећући се по околним селима камуфлиран у просјака сазнаје намере непријтељске армије. Све потанко описано у извештајима, свако премештање војске и намере бугарске команде шаље по голубовима у Солун, молећи се да дођу у праве руке и да његов посао није узалудан. Пославши и последњег, дванаестог голуба, након 60 дана оперативног рада одлучује се на повратак у српске редове. Прилазећи линији фронта, облачи бугарску униформу и привидно саучествујући у дејствима бугарске војске примче се нашим одредима.

Само пуком срећом га српски војници приликом сусрета нису ликвидирали, већ су, откривши о чему се ради, организовали његово пребацивање у штаб наше армије, код војводе Степе. Готово истог дана уприличен му је прави витеши дочек, а симболично у подне, због слања кључних дванаест порука нашој команди, одликован је највећим војничким признањем — Карађорђевом звездом са мачевима.

У истој прилици француска команда одликује га Крстом са златном палмом. Са потврдом херојства на грудима остао је на фронту још неколико месеци, након чега се пун носталгије упутио кући, у село Гајтане, како би са породицом обележио своју крсну славу — Светог Јована, после пуних шест година. Успут је купио славску свећу и вино, нестрпљиво чекајући дуго чекани сусрет са највољенијима.

Дошави у родни крај, уместо куће је затекао згариште. Уместо породице га је дочекала вест да су му мајку, сестре, жену и децу убили Бугари. Срце јуначко издржало је да славску свећу, уместо на трпезу, постави на мајчин гроб и упали за покој душе најмилијих. Поштрапавши вином гробове сродника и наследника, као и згаснуте остатке дома, стигао је само да испусти најболнији крик, који и данас одјекује.

Нека ова колумна буде крик хероја који заслужује да га помињемо и памтимо. Животна прича за филм, за сведочанство о превисокој цени слободе и немерљивој храбрости оних који су нам је даровали.

Извор: ALO

Аутор: Бошко Козарски

 

Тагови: ; ; ;