Аустроугарска врховна команда планирала је да за седам дана покори Краљевину Србију. Српска војска, иако слабија, извојевала је величанстевну победу. Успех у Церској битки дошао је у критичном тренутку када су на осталим фронтовима савезници трпели огромне губитке.

У ноћи између 15. и 16. августа 1914. године сукобили су се на падинама Цера јединице српске Комбиноване дивизије I позива и војници аустроугарске преходнице. Борбе које су уследиле прерасле су фронтални судар две армије који је резултирао првом победом савезника окупљених око Антанте у Првом светском рату.

Успех српске војске скренуо је и пажњу светске јавности на Србију и донео јој наклоност савезничких и неутралних држава.

Раније, генерал Оскар Поћорек, главнокомандујући балканске аустроугарске војске, хвалио се како ће Србију поразити за само седам дана. Говорио је како ће напад на Србију бити само мало дужа војничка шетња до Ниша, где ће се убрзо, по речима Поћорека, аустроугарски војници поздравити са јуначком и пријатељском бугарском армијом.

Процењивали су да ће српски војници, због исцрпљености у балканским ратовима, побацати оружје чим војска велике царевине пређе Дрину. Такве процене заступао је и начелник генералштаба Конрад фон Хецендорф, који је за разлику од Поћорека процењивао да ће аустроугарска шетња ипак трајати мало дуже и да ће жуто-црној монархији бити потребно две до три недеље да Србију баци на ноге — каже за документарни филм „Србија у Великом рату» историчар Милић Милићевић.

Аустроугарској се журило са Србијом. Отвaрао се нови фронт у Галицији и било је потребно што пре уништити малу краљевину и концентрисати трупе на сукоб са Русијом.

Напад је почео 12. августа 1914. године на реци Дрини. Аустроугарска је имала 80.000 војника који су припадали Петој армији генерала Либоријуса фон Франка, кренули су у прелазак реке. Истовремено Друга армија из Срема почела је напад на Шабац. И док је Шабац одмах освојен, четничке трупе на Дрини задале су проблеме генералу Поћореку.

Аустроугарски извештаји говоре да су већ током првог и другог напада њихове трупе трпеле страховите губитке. Наводе се и описи четничких напада: герилци су на појединим правцима пропуштали чело колоне да би сакривени иза жбуња и дрвећа пуцали на непријатељске војнике и наносили им значајне губитке — наводи професор Филозофског факултета Александар Животић.

Допринос који су тих дана дале четничке и јединице трећег позива био је од изузетног значаја. Споро напредовање преко Дрине дало је српској војци три дана да прегрупише своје трупе. У свим плановима одбране, које је Врховна команда српске војске тих година правила, моравски правац био је означен као главни правац напада непријатеља. У оперативном и стратегијском смислу долина Велике Мораве била је погоднија за напредовање. Сматрало се да ће главни ударац уследити са севера, преко Саве и Дунава. У скаладу са тим планом, распоређена је и груписана српска војска.

Аустроугари су рачунали на ефекат изненађења, изабрали су првац преко Дрине. Српска врховна команда била је у недоумици — каже професор Александар Животић. Владало је уверење да се ради о демонстративном нападу на Дрини и да ће главни напад уследити тек накнадно на великоморавском правцу. Било је питање шта урадити.

Врховна команда је 15. августа донела одлуку којa ће у великој мери обележити ратовање у Србији 1914. године: штабу Друге армије наређено је да изврши марш-маневар у правцу Цера и Мачве и да уместо на север у једном брзом маршу ка западу сусретне снаге нападача. У ноћи између 15. и 16. августа дошло је до првог боја у сусрету. На врховима планине Цер сусрели су се први део Комбиноване дивизије са претходницом Двадесет прве ландвер дивизије аустроугарске армије.

„Сада је већ било јасно да је то бивак непријатељски и да смо ушли у његов распоред на преноћишту… Могло је бити око три сата ујутру… Разви се ужасна пушчана и митраљеска ватра. Није се знала ни непријатењска снага ни распоред. Он је био још у већој забуни јер је нападнут са бока и леђа и још изненађен на спавању. Било је као у паклу: викало се на сав глас, пуцало се на све стране, војници су падали као покошено снопље. Непријатељ није попуштао, а наши су налетали као помамни.» (Капетан Николић, командир митраљеског одељења Другог прекобројног пука)

Под ударом српске војске бројнија аустроугарска армија почела је да се повлачи. Српским јунацима било је потребно само осам дана да непријатеља истерају са своје територије и да казнену експедицију, како су аустроугарски официри називали поход на Србију, врло брзо претворе у кажњену експедицију.

У једној од најзачајних битки у српској историји својим херојским чином су се истакли припадници Комбиноване, Моравске, Шумадијске и Коњичке дивизије. Српска војска је захваљујући добром командовању успела да се прилагоди ситуацији на терену и да у једној изненадној, неочекиваној битки избори победу — оцењује професор Војне академије Слободан Ђукић. Командант Друге армије генерал Степа Степановић добио је чин војводе за постигнуте резултате.

Српска војска је у битки на Церу претпела и велике губитке. За неколико дана у врло интензивним борбама 16. 000 српских војника избачено је из строја. Аустроугарски губици нису у потпуности познати, али се процењује да су били значајно већи од српских, о чему сведоче бројни лешеви аустроугарских војника који су остали на српској територији, али и велика количине ратног материјала који је заплењен током битке на Церу — каже за РТС професор Александар Животић.

Церска битка је величанстевна победа српске војске која је изазвала велико изненађење и чуђење широм Европе. Сви су говорили о малој Краљевини која је победила надмоћну царевину. Нико није могао да претпостави да ће Србија, која није бројала ни пет милиона становника, задати такав пораз 10 пута већој царевини. Не трeба заборавити, подсећа академик Драгољуб Живојиновић, да су и економски развој али и снага војске између две земље били у неравноправном односу. То је оно што и дан-данас изазива неверицу, што и инострани историчари који пишу о том раздобљу не разумеју: тај порив српског војника, порив српског сељака да се тако оштро, енергично и жустро брани. Борио се да би заштитио кућу, имовину и своју породицу. Том пориву није могла да супростави ни велика и моћна Хабзбуршка царевина.

Церска битка имала је огроман психолошки значај. Она је дошла у тренутку када су немачке трупе незадрживо напредевале ка срцу Француске и када је руска армија трпела поразе на Источнопм фронту. Мала српска војска победом на Церу показала је не само своју јачину, не само своју моралну чврстину и опредељење да брани земљу, већ је допринела угледу Краљевине Србије у светској јавности и подигла, колоквијално речено, њену цену у односима са савезницима — оцењује Животић.

Стручни консултант: др Александар Животић, Филозофски факултет, Београд

Интервјуи су део документарно-играног филма „Србија у Великом рату» који Радио-телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије.

Филм финансира Министарство културе и Информисања Републике Србије у оквиру програма обележавања стогодишњице Великог рата.

Слађана Зарић за РТС

Тагови: ; ; ; ; ;