Дуга и успешна каријера адмирала Сергеја Горшкова, команданта Совјетске Ратне морнарице ближила се крају, пошто је пунио 75 година живота.

Очекивао се његов одлазак у пензију крајем децембра 1985 године. Пре свог повлачења, а после говора америчког председника Роналда Регана , о премоћи америчке морнарице и војске над «Царством зла» како је називао Совјетски савез, Горшков је одложио пензију. Очито изазван и гневан, одлучио је, да Американцима по последњи пут, очита лекцију из поморске тактике. На посебан начин ће им дочарати, које су све могућности РМ Совјетског Савеза . Мисли су га покренуле на креирању посебне поморске операције.

Замисао је била, да се изведе једна подморничка операција, пред прве преговоре између председника САД Регана и Михаила Горбачова , лидера ЦК КПСС, који је преузео управо власт и најавио серију реформи познатијих као “Перестројка” и “Гласност” са којима је требало да се отклони лоша економска ситуација у коју је запао Совјетски Савез увучен у трку наоружањем.

Циљ ове операције био је и подизање морала совјетских подморничара који су у претходним деценијама имали доста несрећа на својим дизел-електричним, а посебно на нукеларним подморницама.

На интензитет планирања операције утицали су и други фактори, а пре свега непримерне изјаве америчких официра. Они нису презали од изјава о совјетским подморницама веома лошег квалитета, те да су пуне лоших технолошких решења. Чак и у визуелном смислу, да су пуне “непотребних надградњи”, а у технолошком смислу да су изуетно бучне. Посебно је иритирала провокација о “посадама ниског нивоа обучености”, које су наводно “потпуно деморалисане”. За разлику од тих совјетских, своје подморнице и подморничаре су фаворизовали, па су им подморнице одличних перформанси, а кадар веома обучен, што доказују и минорним бројем инцидента на својим подморницама.

Адмирал Горшков, своју основну идеју о будућој поморској операцији, поверио је једном од својих најбољих официра, команданту 33. дивизије подморница Северне флоте, капетану 1 ранга Анатолију Савченку чије је командно место у поморској бази Западна Лиса. Ова, 33. дивизија је била опремљена, са тада најмодернијим совјетским нападним нукеларним подморницама типа 671 РТ “Сјемга” и 671 РТМ “Шука” .

Разлог зашто је Горшков изабрао управо Савченка за ову операцију, налазило се у томе што се радило о најенергичнијем поморском официру, који је до тада већ командовао свим типовима нападних нукеларних подморница, официру исказаном у тзв. “играма мачке и миша” са америчким подморницама широм Северног леденог океана и Атлантика.

Горшков му је издао наређење да почне припреме за специфичну подморничарску операцију под кодним именом “Апорт”. Кодно име “АПОРТ” је изабрано насумичним редом слова, и велика је пажња посвећена томе да то буде реч која нема никаквог смисла. Севченко је ушао у другу годину свог командовања 33. двизијом нукеларних подморница Северне флоте, када је започео планирање операције.

Према замисли Горшкова, Савченко је требао да изведе операцију помоћу које ће Совјетска ратна морнарица открити каква је заиста спремност америчких подморница у заштитити продора совјетских нуклеарних подморница и какву ће тактику применти у тој ситуацији.

Колико је то била битна операција говори и податак да је све било планирано у најстрожој тајности и да је јако мали број људи био укључен у планирање. Занимљиво је и то, да са тим није била упозната ни чувена војна обавештајна служба ГРУ, а “безбедњак” у 33. дивизији није имао ни појма о чему се ради све до дана пред реализацију операције.

Такође, из планирања су искључени били и неки делови Команде совјетске ратне морнарице, а посебно КГБ, који ни о чему није имао појма.

Савченко је приступио планирању операције “Апорт” с циљем, да се америчка подморничарска флота нађе у кратком року, на одређеном подручју, једновремено са јаком групацијом совјетских подморница. Требало је довести групацију својих снага испред Источне обале САД. Суштина је била да се поклопи право време и осигура подједнак број подморница обе стране.

Севченко је све ставио на коцку, јер је морао предвидети реакције Атлантске команде НАТО, открити руте којима се крећу стратешке нукеларне подморнице наоружане балистичким ракетама, правилно препознати процедуре амерички нападних нуклеарних подморница, руте лета америчких противподморничких авиона и покривеност Аталнтика сонарима СОСУС.

Осим тога, док се изводила операција осматрачка служба Совјетске морнарице морале су бити активне почевши од авиона, сателита до помоћних шпијунских бродова, јер се пратила свака реакција америчке морнарице као и морнарица чланица НАТО.

Посебан значај и велику помоћу у планирању и извођењу ове операције имале су информације совјетског шпијуна у редовима морнарице САД Џона Вокера, који је до 1985. Совјетској морнарици доставио огормну количину информацију помоћу којих су могли да пробију одбрану ГИУК (Греланд-Исланд-Велика Британија), да прођу неопажено и уђу у Атлански океан.

За извођење ове операције ангажоване су 4 подморнице 33.дивизије типа 671 РТ и РТМ, по НАТО номеклатури класе Виктор II и III. Да би се прикрило планирање операције издата су припремна наређења да ће подморнице испловити на редовну обуку и вежбе. Посада о целој операцији биће упозната тек када подморнице исплове.

Иначе, ваља споменути да је свемоћна војна служба безбедности ГРУ ипак била упозната са операцијом, али само дан пре испловљења подморница.

Наиме, капетан Анатолиј Савченко отишао је код начелника обавештајне управе совјетске Северне флоте, кога је укратко упознао са операцијом и коме је на сто ставио шеме са планом операције. Обавештајац је остао без текста, он је тад први пут видео документе плана извођења ове подморничарске операције. Када је то сазнао, обавештајац зове команду Совјетске морнарице, и на велико изненађење, лично му се јавља адмирал Горшков.

После краћег разговра, обавештајац је ћутке потписао све што се од њега тражило. Севченко из његове канцеларије износи све документе са плановима и копијама — а ГРУ није остао нити један траг ове операције, јер људи који нису били овлашћени од стране адмирала Горшкова нису ни смели имати приступ плановима.

Севченко је после одобравања операције АПОРТ, поделио наређења свим командантима подморница који су требали учествовати у операцији , док се он заједно са делом штаба 33. дивизије укрцао на подморницу типа “705 Лира” (НАТО = Алфа) , која ће га превести до источне обале Кубе. Тамо ће се прекрцати на хидрографско-обавештајни брод “Колгојев” који је опремљен свим електронским средствима за надзор и са сателитском комуникацијском опремом, помоћу које ће командовати операцијом и комуницирати са Москвом.

У рано јутро 29.маја 1985 четири подморнице класе Виктор II и III бројева К-229, К-324, К-488 и К-502 напустиле су своју матичну базу у Западној Лиси. Њима се на путу придружила и пета подморница К-147, класе Виктор I, из састава 3. дивизије која је испловила из базе Гремихика. Ова подморница, из прве серије је била придружена оперативној групи, јер је била опремљена новим експерименталним акустичким детекцијским системом за откривање нуклеарних подморница, типа СОКС . Према америчким изворима, систем је био у могућности да детектује противничке подморнице у пловидби, посбено оне са балсистичким ракетама, јер оне наводно емитују додатну радијацију због бојевих нуклеарних глава.

Савченко је знао да испловљење целе дивизије совјетских нападних нуклеарних подморница у НАТО команди сигурно неће проћи неопажено. Осим тога знао је да ће улазак у Атлантик такође тешко проћи неопажено, а посебно је изазовно проћи неопажено поред мреже сонара и стићи до тачке окупљања која се налазила у басену испред обале Њуфауленда-Канада. Заправо, сам почетак реализације Плана операцију Апорт је везан за окупљање ових подморница у “Њуфоундландском базену”.

Као искусан официр, знао је да операцију и тактику не може заснивати на “шта ако” и “неће ваљда”, па је још приликом планирања операцију, своју замисао засновао на технолошким достигнућима нових подморница и сензорима које је добила совјетска морнарица. Такође, увек му је присутно у глави, да је океан за подморнице веома опасно место, а истовремено оно подморничарима даје идеалне услове за прикривено деловање.

Проучавајући поморске карте Северног Атлантика, Савченку је у око упала рута којом се кретала топла Голфска струја, а која се од Мексичког залива преко Флориде пење уз Источну обалу САД, и после плићине Гранд Банкса улази у Северни Аталнски океан. Подсетимо, Голфска струја доноси топлу воду у Северни Атлантик, а управо та топла вода у дубинама око Њуфаунлендског басена меша се са хладном водом, што представља велики проблем за НАТО хидроакустичке сензоре. Наиме, слој топле воде Голфске струје, отежава продор акустичког сигнала ка пасивном сонару, што могућава подморницама и китовима да у тим водама прођу неопажено.

Управо такво место је постала тачка окупљања руских нуклеарних подморница ангажованих у операцији АПОРТ. Предност ове зоне је била чак и могућност да подморнице прођу неопажено НАТО одбрану ГИУК (Гренланд – Исланд — Велика Британија), сигуран је био да ће управо басен око Њуфаунленда омогућити природну маску руским подморницама да у миру почну планиране маневре у Аталнтику.

Шевченко је такође знао, да ће пролазак совјетских подморница кроз НАТО ГИУК одбрану, бити откривен и да ће дигнути комплетну Атланску команду НАТО, али је знао и да се у простору Њуфаунлендског басена неће моћи дуго скривати под плаштом Голфске струје. Ипак, по његовој идеји, најбитније је било да подморнице бар кратко време остану неоткривене и да се Американци због тога видно узнемире.

Подморнице су 16/17.јун 1985 неопажено прошле НАТО- ову ГИУК одбрану и окупиле се према предвиђеном плану у Њуфаундлеском басену. По плану је 18. јуна Шавченко са хидрографско-обавештајног брода “Колгојев” шаље сигнал командантима подморница да отпочене операција АПОРТ.

Операције се изводи по следећем: две подморнице које су се налазиле западно од њуфаундлендовог Велиог гребена , почињу да се крећу једна иза друге у смеру казаљке на сату, правећи велики круг у својој патролној зони. Друге две подморнице су такође, то исто радиле али у смеру супротном од кретања казаљки на сату.

Док су тако подморнице кружиле из Совјетске ваздушне базе Сан Антонио на Куби су узлетела 4 морнаричка патролна авиона типа „Туповљев Ту-142М“ који су почели надлетати подручје Неwфоундланског басена и Гранд Банкса. Током патролирања су то подручје почели засипати соно-плутачама и надзирати га електронски са задатком откривања америчких подморница.

Када су Совјети почели са маневром, Американци су реаговали тачно онако како је Савченко и предвидео. Подручје Њуфаундлендског басена је било крцато НАТО морнаричким патролним авионима Лоцкхеед П-3 Орион, који су полетали из ваздупловнихних база и покушавали пронаћи совјетске подморнице, док су у исто време Совјети покушавали лоцирати америчке подморнице.

Американци су били свесни коју опасност представљају совјетске подморнице сакривене у топлим слојевима Голфске струје, немогућност проналаска од стране НАТО пасивних сонара совјетских подморница , било је довољно капетану Севченку да се осећа задовољно и поносно на своје подморничаре (свакако и подморнице).

Капетан Питер Креси командант морнаричког патролног петог крила, у ваздушној бази Брунсвик је провео непроспаване ноћи тог лета 1985. , а због извештаја својих пилота који су проналазили и потом губили сигнале од Совјетских подморница. Као специјалиста за противподморничку борбу, он је знао да се звук кроз воду појављује и смањује услед температурних разлика, такође, био је свестан да његово патролно подручје покрива зону утицаја Голфске струје, чија се топла струја управо у зони Њуфаундлендског басена, сусреће са хладним струјама Сверног Атлантика. Он је одмах наредио члановима свог оперативног штаба да пронађу најбољег стручњака за Голфску струју у САД и што пре га доведу у штаб.

Морнарица је пронашла најбољег, а то је био Алан Робинсон са Харвардског универзитета. Када је чуо за проблем изгубљених руксих подморница, Робинсон је одмах знао као може да помогне капетану Цресију. На универзитету Харвард Робинсон је управо направио компјутерски програмски модел ХОПС » Харвардски систем за предвиђање океана», који је предвиђао промене температурних коефицијената океана управо на основу Голфске струје. Када су Кресијеви морнарички патролни авиони П-3 почели поново да траже Шевченкове подморнице, сада помоћу модификованих сензора СОНАР-них плутача, слика се делимично разбистрила.

Иако Робинсонов ХОПС није био савршен и није пружио потпуну слику предвиђања протока Голфске струје, то је ипак мало побољшало начин детекције совјетских подморница које су се скривале у Голфској струји. Амерички патролни авиони и посаде П-3 су били под великим притиском и стресом , а сваки патролни винг је радио 3-4 полетања дневно.

Током целе операције АПОРТ, од почетка маневра 18.јуна 1985., само је подморница К-488 откривена помоћу СОСУС-а, и то приликом повратка у базу у близини Исланда. Севченко је 1.јула 1985.године командантима подморница послао сигнал, да је операција АПОРТ завршена.

Анализом операције АПОРТ, по поврату у матичну базу, команда 33.дивизије изнела је следеће информације:

— Подморница К-324 — остварила је три контакта са америчким балистичким и нападним нуклеарним подморницама, а укупно време праћења је 28 часова.

— Подморница К-147 (командант В.В.Никитин) – пет дана је без престанка паратила америчку нуклеарну подморницу, носача балистичких ракета, класе «Џејмс Медисон“ (помоћу новог експерименталног уредјаја „СОКС“) , затим је по наређењу команде, К-147 пришла ближе балистичкој подморници и остварила са њом хидроакустички контакт. Праћење је било у пасивном моду СОНАРА, остваривано на сваки парни датум.

Намерно је затражено пасивно сонарно праћење на сваки парни дан, како би оповргли сумњу (сопствених подморничарских стручњака) да су совјетске подморнице „слепе и глуве особе“ док су Америчке веома тихе и свевидеће. За остале подморнице подаци нису објављени.

Значајан резултат операције АПОРТ, јесте да су откривена два патролна подручја америчких нукеларних подморница (носача балистичких ракета) и два оперативна подручја деловања америчких нападних подморница.Такодје, су прикупљене и значајне информације о тактици деловања америчких патролних авиона П-3.

Такође, је утврђено да би совјетске подморнице класе Виктор морале бити удаљене највише миљу од америчке нукеларне подморнице, која плови у патролном режиму, са малим бројем окретаја пропелера, да би биле у стању открити је.

Горшков и целокупна команда Совјетске РМ били су одушевљени резултатима операције АПОРТ. Она је показала да се Совјетске подморнице могу кретати уздуж Источне обале САД-а , а да не буду откривене, од технолошки “супериорније“ морнарице.

Правда

Тагови: ; ; ; ; ;