Бивши председник САД оставио је актуелном у аманет тензије са Северном Корејом. Обамина политика према Пјонгјангу потпуно је пропала, кажу стручњаци. Невоља је што је Трампова једнако лоша, али уз опасну реторику.

Када је изабрани председник Трамп, нешто пре званичне инаугурације, у Белој кући посетио председника Обаму, медији су пренели да је стари шеф државе пренео новом како ће један од главних изазова његовог мандата бити Северна Кореја. Обама је, испоставило се, био у праву. Седам месеци касније агресивно руководство у Пјонгјангу прети да ће напасти америчку територију. Далеке тензије на Корејском полуострву су у врху агенде Доналда Трампа.

У једној ствари је Трамп несумњиво у праву — то што Северна Кореја и даље задаје главобоље Вашингтону има везе са лошом политиком Барака Обаме.

Његов приступ проблему описује се синтагмом стратешко стрпљење. Тако је Обама ствари дефинисао у једној стратегији националне безбедности из 2015: «Изазови са којима се суочавамо захтевају стратешко стрпљење и истрајност».

То се, додуше, није односило само на Северну Кореју већ на спољну политику генерално, али је далекоисточна диктатура свакако била огледни пример такве политике.

Обама је рано на почетку свог првог мандата одбацио војну опцију у погледу Пјонгјанга.

Његова администрација је малтене пуних осам година стрпљиво покушавала да на разне начине приволи или примора Северну Кореју да заустави развој ракета и нуклеарних бојевих глава.

У Обамине алатке су спадали дипломатски и економски притисак, те сталне осуде катастрофалног социјалног стања и недостатка људских права описаних у извештајима УН.

Притисак без понуде

«Обамин приступ Северној Кореји био је промашај. Он је дао Северној Кореји времена да настави са развојем свог нуклеарног арсенала», каже Келси Давенпорт, познаватељка тематике нуклеарног разоружавања у америчком трусту мозгова Асоцијацији за контролу наоружања.

Основна грешка је била, сматра она, Обамино очекивање да ће Пјонгјанг бити спреман да се разоружа пре него што вашингтонска администрација уопште пристане да седне за преговарачки сто. «Од Северне Кореје се тражило да се обавеже на исход преговора, док се Сједињене Државе ни на шта не би обавезале. Предуслови за преговоре су прелазили све границе».

Санкције, додаје саговорница DW, нису биле повезане са прихватљивом понудом Пјонгјангу тако да комунистичком режиму практично није понуђен излаз. Она Обамину политику описује као «прављење рачуна без крчмара».

«По сваком могућем мерилу је стратешко стрпљење било промашај», сагласна је и Селест Арингтон, професорка упућена у проблематику Кореје са Универзитета «Џорџ Вашингтон».

Она сматра да Вашингтон није разумео намере руководства Северне Кореје. «Само чекање на потезе Пјонгјанга било је пасивно стање. Можда је Обамина администрација могла снажније да инсистира на дијалогу или макар повратку на формат преговора шест држава као што је био случај 2005. и 2006. године».

Штавише, Бела кућа је игнорисала дискретно пружену руку из Пјонгјанга. Тако је, подсећа Давенпортова, 2014. и 2015. династија Ким понудила замрзавање својих тестова нуклеарног оружја у замену за замрзавање америчких војних вежби са јужнокорејском војском. «Када је Северна Кореја одшкринула врата за разговоре, САД су их сместа залупиле».

Поредећи ситуацију са америчко-иранским напетостима које је Обамина влада премостила, Келси Давенпорт наводи да се преговорима са Техераном пришло искреније и отвореније.

Нова стара политика

Оно што саговорнице DW називају «пропашћу Обамине политике» резултирало је повратком Северне Кореје производњи плутонијума за атомско наоружање те амбициознијим програмом развоја пројектила. Уследио је низ тестова од којих је сваки усијао стање у региону.

«Трамп је у праву када каже да је стратешко стрпљење омануло», каже Давенпортова.

Али невоља је, додаје, што осим критике на рачун свог претходника актуелни председник није урадио ништа да побољша ситуацију или понуди алтернативу. «Заправо је Трампова администрација препаковала стратешко партнерство и представила га под другим називом максимални притисак и ангажовање — и упарила то са неодговорним претњама војном силом. Нови приступ није ништа бољи, чак је и много опаснији».

«Када сведете ствари на суштину, не видим мерљиву разлику у погледу политике», каже професорка Арингтон. «Можда има више реторике и твитова и нејасних сигнала и збуњујућих порука, али на послетку изгледа углавном као оно што смо гледали од Обамине администрације. Можда је стратешко стрпљење још увек живо».

 

 

РТС

Тагови: ; ;