У рату на Kосмету 1999. мобилисано је 12,5 хиљада Лесковчана — највише у Србији

Нема много брачних парова који су медени месец провели на ратишту, у маскирним униформама. Ипак, своје ни мало романтичне прве дане брака, Александар и Ивана Жарковић проживели су управо тако — помажући гладним и рањеним војницима на Косову и Метохији.

Фотографија забележена пре 18 година, на којој њих двоје стоје загрљени у војним оделима, недавно је постала популарна на Интернету и у кратком року скупила хиљаде лајкова и бројне коментаре на друштвеним мрежама.

— Фотографисали смо се 14. јуна 1999. негде између Урошевца и Гњилана, дан пошто смо се узели. У неком застанку колоне, војник Срђан Абрамовић узео је мој фотоапарат и усликао нас онако спонтано, у фазону «Шефе, шефе, окрени се» – објашњава Александар, који се као петнаестогодишњак, дете војног лица, након очеве прекоманде преселио у Призрен 1990. године.

Ту је завршио средњу електротехничку школу и одмах отишао на одслужење војног рока. Судбина је хтела да у такозваном царском граду упозна Ивану, тада још увек презимена Ђукановић и надимка Ђики, који је прати до дан-данас.

Љубав из средњошколских дана
— Ивана је завршила средњу медицинску и касније се запослила у општој болници Призрен као инструментарка у хируршкој сали. Ја сам био старији, четврти разред школе, а она први, клинци се нашли… Наравно, било је ту дечјих глупости, «у вези, раскини, у вези, па опет раскини» и тако је од 1992. – кроз смех објашњава Александар.

По завршетку војног рока, Жарковић конкурише за рад у војној служби, где је и данас запослен у својству цивилног лица, а ангажован је и као члан Управног одбора Војног синдиката Србије. Тада пак добија посао на месту руковаоца исхране у интендантској чети позадинског батаљона 549. моторизоване бригаде.

— На том месту ме је дочекала и 1998. и бомбардовање наредне године. Ивану на радном месту такође затиче увођење ванредног стања, те је даноноћно радила на збрињавању рањених, како војника, тако и грађана повређених у борби. Почетком бомбардовања, као вреднији радник бива подређена тиму Војне болнице Ниш – објашњава Александар.

Операција и бомбе
Током асистирања операцији над повређеним албанским цивилима из бомбардоване колоне, Ивана добија напад слепог црева и из једне хируршке сале је возе у другу, на операцију. Тако оперисана после два дана одлази кући и ту доживи бомбардовање, када 5 пројектила пада на 50-ак метара од њене куће.

— Релативно брзо се опоравила и на лично инсистирање поново прикључила санитетском тиму Војне болнице Ниш све до повлачења јединице. Морам напоменути да је још момака и девојака у повлачењу ушло у те брачне воде: друг Дејан Стајић, водник из Лесковца и његова девојка Сузана, као и друг Дејан Столић, војник по уговору и његова девојка Сања – додаје Жарковић.

Ивана и Александар у браку су 18 година, а тренутно живе у Лесковцу са сином Страхињом (17). Пут до мирног породичног живота који данас воде није био лак.

Из борбе у борбу
— Из Призрена смо отишли након потписивања Кумановског споразума, када су у град почели да долазе припадници КФОР. До тада је у борбама учествовао сваки припадник у саставу бригаде, па тако да и ми интенданти. Од 23. марта 1998. године, када сам обукао униформу био сам укључен у оружане акције и није било ниједног задатка који се није завршио. Нико није рекао «то није мој посао». Морали смо све да обезбедимо и дотуримо до прве линије, често били изложени пушчаним зрнима и минама, улазили у већ бомбардоване касарне, извлачећи средства, уништавајући неексплодиране касетне бомбе, раме уз раме са војницима. Ништа нас није заобишло што се дешавало и осталим јединицама – истиче наш саговорник.

Било је ту и лепих ствари
Ипак, у данима који су однели много животе и оставили неизбрисив болан траг у колективном сећању, Александар је успео да пронађе и нешто позитивно.

— Поред свих недаћа које су нас задесиле, било је и лепих ствари. Упознали смо много добрих људи, са којима смо успоставили братски однос који нико у миру никада не може успоставити. То другарство и дан-данас траје. Срђан Дебели, Небојша Пиле, Аца Турчин, Аврам, Васке… — све су то сад људи који су моја нерођена браћа практично – поносно закључује Александар.

Заслужила је другачију судбину, али живот пише романе…
Иванин отац Јовица у првих мах одбијао је да са женом, ћерком и зетом избегне из Призрена, све док у једном моменту поред њих није прошао џип са припадницима ОВК. Тада је са својом супругом Радицом отишао пут Брезовице, оставивши своје родитеље Драгомира и Раду у Призрену. Међутим, када је до њега стигла вест да је запаљена метеоролошка станица, чији је он био управник и то у граду у којем је оставио мајку и оца нико није могао да га смири.

— Пошао је са супругом пут Призрена и на срећу затекао их живе у својој кући. Међутим, док је његова супруга покушала да узме радничку књижицу у апотеци, група Албанаца је упала и савладала Јовицу и Драгомира, убацила их у аутомобил и нестала у непознатом правцу. Нашли су их после шест година, као НН особе, а ДНК анализом је утврђено да су они. Јовичино тело било је обезглављено, а убице још нису пронађене. Његова породица и Ивана као његова ћерка, спасавајући тих дана и албанску децу, жене и старце, заслужила је другачију судбину. Али живот пише романе, често са тужним завршетком – каже Александар.

 

Извор: Блиц

Тагови: ; ; ; ; ; ; ; ; ; ;