Лидер политичке организације Отпор безнађу и оснивач Покрета за неутралност Црне Горе Марко Милачић у ауторском тексту за београдску Политику оцијенио је да је мало земаља, у историји живих држава, које су доживјеле такав пад, као Црна Гора.

Он је, у тексту под називом “Када историја плаче”, казао да су три последње деценије биле довољне да, како је рекао, вјековна црногорска борба за слободу тресне челом о земљу, а наша велика историја заплаче над нама самима.

Милачић пише да од пада берлинског зида црногорска власт скупа са страним партнерима, исписује модерну историју бешчашћа и савремену сторију духа инфериорности.

“Оперишу нас без анестезије, наживо, како би и на овом простору планете искоријенили душу, и, коначно, укључили аутопилота. Људи на власти у Црној Гори су мање људи, а више атлантистички пројекат. Црну Гору су, прво, у неопјеваном бјекству од себе самих, фалсификовали у Монтенегро урадивши јој пластичну операцију, а како ствари стоје нијесмо далеко од дана када ћемо прогласити и Натонегро. Луча слободе, срећом, није угашена.”

Он је подсјетио на аферу Депеша и то да — према интерним подацима Владе Црне Горе – 84 одсто грађана Црне Горе сматра да одлуку о учлањењу у НАТО треба донијети на референдуму, којег, ипак, није било, те да је та одлука донијета у маниру секте – мимо опозиције – у полупразном парламенту, док је већина грађана за неутралност.

“Дио је то шире слике неслободе намијењене Црној Гори, тродеценијског задатка за несмјењиву власт: украјинизације земље, па и региона. Процедура је одавно успостављена, другдје, а потом импутирана Црној Гори, кроз марионетски владајући клер, али и дјелове све контролисаније, комформистичке опозиције, без става. Циљ — који је сада, насилним уласком у недемократску Империју, финализован — био је очигледан и дугорочан: усред истог народа, најбројнијег у регији, убацити сјеме раздора, изврнути историју, рашчеречити свијест, укинути идеју о борби за слободу, убити наду, па мирно уснити амерички сан. Насушно је, овдје у нашој регији, у срцу народа који говори истим језиком — српским — била потребна баш оваква, званична Црна Гора: атлантизована и анестетизована.”

Милачић је навео да је Црна Гора постала анти-Србија и анти-Русија.

“Требао је неко ко ће, уз диктате западне политике и медија, узвикнути: Ја нисам ја! Ту је клица званичне црногорске анти-политике: што си мањи Србин, већи си Црногорац. Његош, највећи Србин, који није ногом крочио у Србију, мудрац који је, из Катунске нахије, руком стварао српски косовски мит — званична политика диктира — био је наиван. Анти-српска политика, осим што је анти-цивилизацијска, исто је што и анти-црногорска. Да би украјинизација била још дубља, Црна Гора је послужила и као анти-Русија. Рецепт знамо: Тајван је анти-Кина, балтичке земље и Украјина анти-Русија, Бјелорусију би вољели да виде као анти-Русију, такодје. Тако се стежу обручи око суверених. Налаже то атлантистичка догма: демократски, док вас не прогутамо!”

Он наглашава да је у питању борба за душу цијеле регије и за душу једног истог, двоименог народа на овим просторима – Срба и Црногораца.

“Тај народ се мора уништити или, раније, Олујама, или, данас, суптилније, свакодневном асимилацијом и искорјењивањем људи: отргнути Човјека од себе самог, ишчупати га из свих дубљих веза, личних и колективних, индивидуалних и историјских, створити од њега човјека који лута, без сјећања и прошлости, човјека спремног за ропство. Народ површине, као и такав човјек, лак је за употребу. Народ-алат Система. То је њихов план.”

На крају Милачић је казао да је вријеме је за нову стратегију и снагу модерног патриотизма.

«Морамо легитимисати своје интересе и свој идентитет који је у времену неслободе постао национални и регионални табу. Млади, нарочито ми, морамо се повезати што снажније и прекогранично, само не попут безличних, грађанистичких, регионалних суочавања са прошлошћу — европске бирократије и гранта ради – нити, с друге стране, попут толико пута виђених анахронизама, рециклирања прошлости, већ суочавањем са будућношћу, али без бијега од нас самих, без индеxа забрањених тема, без духа инфериорности, без комформизма, без страха од освете политичке коректности, без страха од слободе», закључио је Милачић.

 

Марко Милачић за Политику

Тагови: ; ; ; ;