Град Деир ез Зор налази се око 450км североисточно од престонице Сирије, Дамаска. Главни је град истоимене провинције и уједно највећи град источне Сирије.

Према попису пре почетка грађанског рата у Сирији имао је око 211 000 становника и био је де факто главни саобраћајни и економски центар доњег тока Еуфрата кроз Сирију (Рака, званична престоница самопрокламованог исламског калифата у Сирији је играла исту улогу горњег тока Еуфрата кроз Сирију пре почетка грађанског рата у 2011. године).

Свакако најбитније, Деир Ез Зор је био главни град провинције богате нафтом, и гравитирао је ка највећим нафтним пољима Сирије, чинећи тако релативно мали и од престонице удаљен град економски битним ослонцем за целокупну привреду земље. Његов положај на Еуфрату — на отприлике пола тока између градова Ар Рака  и Ал Каим  као и чињеница да ,,надгледа” пустињу ка Палмири са једне и ка граду Ас Сувар )са друге стране чини га пожељним стратешким положајем на јако битном географском чиниоцу — реци Еуфрат.
Сходно томе није чудно што је и кроз историју Деир Ез Зор био често опседан и рушен, а играо је и изражену улогу у оба светска рата — у првом као озлоглашени турски концентрациони логор у коме је ужасну смрт пронашло најмање 150 000 Јермена, и у другом као најбитније место на Еуфрату које су британске снаге заузеле 1941. године приликом савезничке инвазије на Сирију, са циљем да се одузму колонијалне територије Вишијевске Француске.

Грађански рат у Сирији

Почетак грађанског рата у Сирији марта и априла месеца 2011. године дочекао је и војску и опозицију у провинцији Деир Ез Зур помало неспремне. Први месеци тзв. ,,арапског пролећа” у Сирији прошли су у Деир Ез Зору у знаку мањих протеста и без већих сукоба. Између осталог, велики број опозиционих група није могао да се договори око интерне лојалности и заједничких циљева. Постепена организација првобитних опозиционих група у тзв. Слободну сиријску армију (у даљем тексту ФСА) довела је до првих организованих напада и великих протеста широм града.

Покушај Сиријске арапске армије (у даљем тексту САА) да силом сломи ове протесте и оружани отпор који се сводио на спорадичну размену ватре побуњеника са патролама војске и полиције 31. јула 2011. године сматра се званичним почетком сукоба државних снага са побуњеницима.

До краја августа 2011. спорадични сукоби прерасли су у рат, који је као и у остатку државе почео да односи велике жртве међу војницима и цивилима, посебно се истичићу бруталношћу у урбаним срединама.

 

До маја 2012. године велики део провинције Деир Ез З0р био је у рукама побуњеника иако је већи део града и даље био чврсто под контролом државних снага. Велики број пребега из редова САА довео је до брзог губитка многих упоришта, па је тако офанзива владиних снага 20. јуна завршена неуспехом, а забележено је да је у току само једног дана 15 војника и официра из редова САА пребегло на страну ФСА. Овакво стање довело је до губитка великог дела територије самог града и до велике офанзиве ФСА у јулу и августу 2012. године, додуше са релативно ограниченим успехом.

Напредак побуњеника

Ситуација се драстично погоршала крајем августа и почетком септембра 2012. када је велики број места и војних база и инсталација пао у руке ФСА. Градови Мајадин и Абу Камал, стратешки битни за одбрану речног фронта Еуфрата такође су пали у руке ФСА, а у једном тренутку САА је контролисала само 20% града. У јануару 2013. године пресечен је копнени пут од града Ал Хасака  када су снаге ФСА заузеле мост Сијасјех уз још један помоћни мост на реци Еуфрат.

До тог тренутка , државне снаге су контролисале само пет мањих нафтних поља, док су највећа нафтна поља у провинцији Деир Ез Зор била под контролом ФСА што је додатно ојачало њихове позиције омогућивши им средства за даље наоружавање и офанзиве на снаге САА. На дан 2. маја 2013. године снаге ФСА срушиле су чувени висећи мост преко реке Еуфрат саграђен још за време француског мандата у Сирији. Тако је једини пут преко Еуфрата у Деир Ез зор остао мост Сијасјех, под контролом ФСА.

У августу, дошло је до још веће офанзиве снага ФСА, и до новембра 2013. године ситуација је изгледала безизлазно, поготову након смрти команданта одбране града, генерал-мајора Џамеха, од снајперске ватре 17. октобра. Преливање тзв. Исламске државе Ирака и Леванта (у даљем тексту ИД) из Ирака у Сирију довело је до тога да се део снага ФСА концентрише на борбу против новог непријатеља, што је донекле смањило притисак на снаге САА у самом граду, иако сукоби са ФСА нису јењавали све до пролећа 2014.

Успон калифата

ИД је 10. априла 2014. године покренула велику офанзиву из три правца на Абу Камал. До тада, ИД је већ имао јака упоришта у северној Сирији са много бораца, па је напад на нафтом богату провинцију Деир Ез Зор био једини логичан потез. Претходни напади ИД и покушаји да освоје територије у провинцији Деир Ез З0р завршили су се неуспесима, међутим овог пута је око 2000 милитаната покренуло изненадни напад заузевши град Абу Камал и околна села и положаје око базе Т2.

До 26. априла, побуњеници су успели да поврате већи део изгубљених територија и град Абу Камал, и чинило се да је и ова офанзива ИД осуђена на пропаст, међутим бруталне методе ратовања ИД, превенствено киднаповање високорангираних припадника из редова ФСА и Ал-Нусре те масакрирање породица побуњеничких бораца довела је до тога да контраофанзива побуњеника изгуби на замаху. Читава села су испражњена у страху од ИД а до 10. маја погинуло је у борбама против ИД најмање 2000 побуњеника. Снаге ФСА и Ал-Нусре иако са јаким упориштима у покрајини Деир Ез Зур нису могле да надокнаде ове губитке. Наиме, и једна и друга фракција била је умешана у борбе против ИД широм Сирије али и против снага владе Башара Ал-Асада.

 

Ово је онемогућавало да се већи број појачања пошаље у Деир Ез З0р и прикључи борбама против ИД. Са друге стране борци самопрозваног калифата су даноноћно доводили појачања из Ирака, па је и поред свих губитака број бораца ИД у покрајини до краја маја порастао на преко 3000. Коначно, са почетком јуна број пребега из редова ФСА и Ал Нусре се толико повећао да су поједини делови провинције буквално само прешли у руке ИД без борби. Између осталог, масовна убиства вођа разних фракција ФСА и Ал Нусре довело је до тога да већина преосталих лидера изабере да се закуне на верност тзв. Исламској Држави.

У овим пребезима велику улогу имало је поткупљивање што новцем од нафте што модерним наоружањем заплењеним од ирачке армије. На тај начин, у само два месеца број бораца ИД у покрајини Деир Ез Зор се утростручио — са једва 2000 на скоро 6000. До 17. јуна снаге калифата су већ опседале град Деир Ез Зор а 3. јула заузели су град Ал Мајадин од бораца Ал Нусре и највеће нафтно поље Сирије, Ал Омар. До 14. јула када је офанзива практично завршена, снаге ИД контролисале су више од 95% провинције Деир Ез Зор.

Под опсадом

Окружен са три стране снагама ИД, и са једином везом са главнином територије под контролом државних снага, преко градова Ас Сукна  и Палмира  аутопутем М20, борци САА, њих око 5000 припремали су се за неизбежне нападе на град. Прва велика офанзива уследила је 3. септембра нападом снага ИД на аеродром. Два дана касније, 5. септембра у град је са појачањем од 600 војника и 90 оклопних возила и тенкова ушао командант елитне 104. Бригаде Републиканске Гарде Сиријске Арапске Армије, генерал-мајор Исам Захр Ад Дин  у медијима познат као Исам Захредин, преузевши тако команду над градом. Ово појачање показаће се као кључно за офанзиву снага САА које су сад заједно са снагама НДФ бројале не више од 7500 бораца. До краја опсаде, државне снаге нису успеле више да досегну такав број људства.

 

САА је 15. септембра минирала мост Сјасјех, уништивши тако једини копнени пут између делова града које је окупирао ИД и севера провинције Деир Ез Зор. Сиријска Армија је успела да до 28. новембра прошири коридор и територију коју брани.

Већ 3. децембра милитанти ИД покренули су следећу офанзиву, поново са почетним успесима. Одлика ових офанзива су борбе око стратешких тачака (аеродрома, база, електричних и водоводних постројења) пошто је саму територију — ненасељену пустињу било јако тешко контролисати. Треба као најбољи пример навести случај острва Сакр на Еуфрату које је од септембра до јануара прелазило из руку ИД у руке САА и назад чак четири пута. Надмоћ САА у овим офанзивама огледала се у већој ватреној моћи као и чињеници да су државне снаге имале подршку Сиријског Арапског Ратног Ваздухопловства које је успело да отупи оштрину већине напада ИД.

Између осталог, 5. јануара снаге ИД су пресекле све оптичке и електричне каблове који су водили ка граду Деир Ез Зор, оставивиши престоницу провинције у мраку и без икаквог телефонског или кабловског сигнала. Овај потез био је својеврсна увертира у 3 године исцрпљујуће опсаде. До средине марта 2015. САА успела да поврати скоро све изгубљене фокалне тачке као и да освоји неке нове превенствено на обали Еуфрата и ка граду Аш Шула. У овим борбама највише су се истакли припадници 104. Бригаде републиканске гарде и припадници 137. Механизоване бригаде 17. Оклопне дивизије САА.

Снаге лојалне влади у Дамаску имале су и велику подршку племенских старешина и бедуинских ратника из села у околини града Деир Ез Зор који су од почетка грађанског рата гајили врло изражен анимозитет према борцима ФСА и Ал Нусра фронта а касније још више према припадницима самопрозваног калифата за разлику од племенских ратника из унутрашњости провинције Деир Ез Зор који су отворено подржавали напредовање ИД.

Децембарска или како се још назива Друга офанзива на Деир Ез Зур није донела жељени ефекат снагама ИД, али ни упечатљиву победу снага САА. О конкретном исходу можда најбоље говори и судбина горепоменутог острва Сакр које је на крају офанзиве остало 75% под контролом САА и 25% под контролом ИД — микроприказ успеха односно неуспеха обе зараћене стране у овој офанзиви.

У окружењу

Након две неуспешне офанзиве на град Деир Ез Зор, вођство ИД одлучило се за другачији приступ. Користећи чињеницу да је већина државних снага из источног Хомса повучена да би се супротставили офанзиви ФСА у Идлибу, снаге ИД спровеле су 13. маја 2015. године напад из два правца на град Ас Сукна, последње велико насељено место између Палмире и Деир Ез Зора. Заобишавши град Деир Ез Зор, милитанти су успели у рекордном времену да заузму Ас Сукну, ефективно одсекавши Деир Ез Зор од остатка територије под контролом владе. У општем расулу, две офанзиве САА нису успеле да зауставе напредовање калифата и 30. маја Палмира је коначно комплетно пала у руке ИД. Овим чином град Деир Ез Зор је стављен у тотално окружење без копнене везе са територијом под контролом снага оданих Дамаску.

 

У августу САА је покренула још једну офанзиву у покушају да поново заузме Палмиру и скрене пажњу ИД са опкољеног Деир Ез Зора али офанзива се зауставила на свега 5км од града Палмире, иако је заокупила снаге ИД довољно да се одбрана града Деир Ез Зор реорганизује и припреми за предстојеће офанзиве.

Хуманитарна катастрофа

Још откако је окружен са три стране снага ИД у јулу 2014. , Деир Ез Зуру је претило споро одумирање услед глади, недостатка воде и муниције, тако типично за градове под опсадом.

На територији града под контролом државних снага остало је око 120 000 становника. Резерве хране и пијаће воде су биле врло мале и нису припремане јер нико у врху САА није разматрао вишегодишње окружење и опсаду града као реалну могућност. Иако је Деир Ез Зор био окружен само са три стране, и повезан аутопутем М20 са главнином снага преко Ас Сукне и Палмире, снабдевање је било релативно оскудно.

Фронтови код Алепа, Идлиба, Источне Гуте, Дар’ае и Каламуна односили су велики део резерви хране, воде , лекова и муниције, и већина логистичих напора било је усмерена у правцу тих фронтова. Од јануара 2015. окружење је почело да узима озбиљнији данак. Струјне инсталације су исечене, па далеководи нису више били у употреби. Град је морао да се снабдева струјом из унутрашњих извора, локалних електрана и генератора који су могли да покрију до 80% потреба за потрошњом електричне енергије, у почетку.

 

Ситуација се драстично погоршала у мају када се град нашао у окружењу након месеца. Залихе хране и лекова су биле довољне да издрже до краја године, док је муниције било за нешто више. Првих пар месеци ваздушни мост између градова Саламија и Деир Ез Зор и Ал Хасака и Деир Ез Зор је функционисао релативно неометано, што је уз постојеће залихе одржавало донекле нормално функционисање града.

Након септембра и октобра, константно гранатирање аеродрома довело је до тога да је снабдевање могуће само хеликоптером и само повремено, углавном до два пута у току дана. До децембра мањак хране и лекова је већ почео да се осећа; константни обрачуни између САА и ИД преоптеретили су болнице рањенима.
Јануарска офанзива додатно је погоршала опсаду — снаге ИД напале су ноћу и заузеле насеља Багхилија и Ајаш, где су масакрирали око 250 и киднаповали око 400 цивила. Услед велике пешчане олуие, снаге ВКС Русије нису могле да пруже одговарајућу ваздушну подршку, и до краја офанзиве 28. јануара свега 40% града је остало под контролом САА.

Са логистичке тачке гледишта, да би град са 120 000 становника и 2 велике болнице функционисао, потребно је дневно допремити минимално 60т хране и лекова. До краја јануарске офанзиве скоро све претходне залихе хране и лекова, нагомилане у претходних 6 месеци су већ дошле до краја а у целом граду само једна- главна — болница је остала у функцији. Сиријско Арапско Ратно Ваздухопловство (у даљем тексту : САРВ) није могло у току борби да снабдева Деир Ез Зор. Једино снабдевање изводило је ВКС Русије, које је успевало да достави до 50т на дан и РВ Ирана авионима Ил-76 чије су испоруке хране и лекова биле два до три пута недељно са око 30т на дан.

 

Након завршетка офанзиве успостављена је поново редовна линија снабдевања хеликоптерима Ми-8/17 из редова САРВ, са око 4 лета дневно. Заједно са комбинованим руским и иранским напорима, у просеку је око 210т залиха достављано на недељном нивоу — свега 50% од потреба града. Треба узети у обзир, да су сва три РВ достављале и залихе муниције што је аутоматски односило један део транспортног капацитета.

Такође, организација Њорлд Фоод Программе под покровитељством УН финансирала је 177 достава из ваздуха хране и хуманитарне помоћи, од којих је највећа износила 22т.

Упркос свим овим напорима, у току 2016. године по први пријављени су смртни случајеви услед неухрањености и недостатка лекова, највише антибиотика, антисептика и лекова за хроничне болести. Након освајања па онда и губитка нафтних поља Тајем у јуну и јулу 2016 године, команда 137. Механизоване бригаде поднела је извештај Дамаску у коме се наводи да је проблем у недостатку делова за тенкове и резервних цеви за топове и митраљезе, а не у недостатку муниције, и да у целом граду има само десетак оперативних тенкова, док су сви остали у квару или са цевима потрошеним до те мере да су ризик за даљу употребу. Ово стање неће се поправити све до подизања офанзиве почетком септембра 2017.

Стање у граду се само накратко поправило након што су снаге САА уз помоћ руских ВКС заузеле град Палмиру у марту, смањујући притисак на Деир Ез Зор.

Није познато колико је укупно људи изгубило живот услед недостатка хране или ефективне медицинске неге у току окупације Деир Ез Зора, најблаже претпоставке кажу да је од маја 2015. до августа 2017. од неухрањености и неодговарајуће медицинске неге умрло око 300 цивила, док најгоре претпоставке наводе дупло веће бројке.

Опсади нису помогли ни инциденти као што је америчко наводно случајно бомбардовање положаја САА у близини аеродрома, 17. септембра 2016. приликом ког је животе изгубило 106 војника а рањено 110.
Јануарска офанзива на Деир Ез Зор

Офанзива ирачких снага новембра месеца на престоницу самопрозваног калифата, Мосул, довела је до великог преливања снага ИД из Ирака у Сирију. Бежећи пред неминовним падом своје престонице, борци ИД заједно са породицама и делом наоружања у више наврата су у огромним конвојима прешли из Ирака на територију Сирије под контролом ИД.

Ово је довело до драстичног ојачања положаја калифата у Сирији и убрзо, корисетћи појачања у својим редовима, снаге ИД покренуле су низ великих офанзива у Сирији. Једна од офанзива довела је до преузимања града Палмире од стране снага калифата. Користећи замах, попуне у људству и техници и чињеницу да је освајањем Палмире, најближа линија фронта САА од Деир Ез Зора померена за још 30-40км на запад, борци квази-калифата започели су 14. јануара до сада највећу офанзиву на град.

Око 12 000 бораца ИД са тенковима и техничким возилима напало је град са југа са намером да пресече везу између аеродрома и остатка града. Преосталих око 5500 бранилаца града са пар исправних тенкова и ограниченим залихама муниције је могло да се ослони једино на ВКС Русије и САРВ да им помогне. Већ следећег дана офанзиве снаге ИД заузеле су битне положаје на градском гробљу и у близине кружног тока ,,Панорама” који контролише везу између аеродрома и урбаног дела града. Наредног дана уследили су фанатични напади ИД са десетинама бомбаша самоубица у колима и/или мотоциклима.

 

Ови напади су омекшали одбрану и уједно омогућили ИД да преполови Деир Ез Зор на два џепа. 17. јануара САА и савезници су покренули офанзиву. Уз констатно бомбардовање сиријских и руских авиона, у ноћи 17 на 18. јануар САА је успела уз помоћ ВКС Русије да хеликоптерима под окриљем мрака пребаци 200 војника у опкољени град и евакуише преко 100 тешко рањених. Ово је успорило напредовање ИД али је град и даље био у кардиналној опасности и многи аналитичари су 18. јануара објавили да постоји реална могућност да Деир Ез Зур буде прегажен у наредних недељу дана.

У току 18. јануара ИД је заузео градску електрану, оставивши тако град у мраку, са изузетком болница и војних објеката који су користили генераторе за добијање електричне енергије. У ноћи 20. јануара ИД је покренула велики напад на аеродром претходно остваривши напредак у одређеним предграђима. Овакав развој догађај натерао је руске ВКС да следећег дана почну са масовним кампањама тепих бомбардовања помоћу стратешких бомбардера Ту-22М3. Брутално бомбардовање зауставило је нападе ИД и омогућило снагама САА да заузму позиције на гробљу и око кружног тока ,,Панорама”.

 

Још један напад ИД на ,,Панорама” кружни ток одбијен је 22. јануара ујутру али је зато следећег дана ИД напредовала у правцу базе 137. Механизоване Бригаде.

Ноћни десант и крај офанзиве

У ноћи 23 на 24. јануар, снаге САА су уз помоћ ВКС Русије и САРВ извеле логистички подухват какав није виђен од почетка грађанског рата у Сирији. Наиме, користећи мрак и чињеницу да највећи део града Деир Ез Зор нема струју па самим тим ни расвету, сиријске и руске снаге су уз помоћ 22 хеликоптера превезле скоро 500 војника као појачање опкољеним припадницима САА и НДФ у граду.

Јуришни хеликоптери ВКС Ми-28Н су надгледали операцију и уједно пружали блиску подршку у случају потребе. Цео маневар изведен је великом брзином а том приликом из града је извучено око 120 рањених војника. Допремљена је и одређена количина муниције као и средстава за ноћно извиђање и нишањење. До краја јануара ова појачања су помогла да се фронт устали и да се офанзива ИД заустави. Обрачуни око пар кључних тачака наставили су се увелико у фебруару и марту, највише око кружног тока ,,Панорама” и око гробља, али са занемарљивим резултатима на обе стране.

Критично стање

Иако циљ офанзиве — сламање отпора и заузимање града Деир Ез Зор — снаге ИД нису остварила, она је ипак нанела велики ударац бранитељима града. Изузев губитака у броју погинулих и повређених који су између осталог надокнађени попунама које су ваздухом дошле до Деир Ез Зора, губитак копнене везе између аеродрома и остатка града као и одређених позиција, константно бомбардовање аеродрома од стране ИД довело је до тога да је скоро немогуће одржавати константан ваздушни мост.

Снаге САА и ВКС Русије наставиле су да снабдевају град из ваздуха али се сад снабдевање морало изводити на два различита места услед чињенице да је територија под контролом САА подељена на два дела. САРВ је за потребне дневног транспорта у Деир Ез Зор могло да издвоји само два хеликоптера а одређеним данима су помогали и руски хеликоптери. Смањење територије под контролом САА имало је још један негативан ефекат а то је да је постало теже снабдевати град избацивањем залиха из теретних авиона.

 

У марту месецу, у једном од ових акција велики део залиха пао је на територију под контролом снага ИД. У априлу ситуација се додатно погоршала јер је достава хране и лекова скоро преполовљена у односу на количине пре офанзиве. Сиријски Црвени Полумесец и УН-ова Њорлд Фоод Программе организовали су поново низ операција достављања хране и потребне хуманитарне помоћи кроз цео месец април и мај али сви напори нису били довољни. Потресни снимци људи који сакупљају остатке брашна, соли, уља и осталих елементарних потрепштина које су се расуле по земљи након пада из авиона постале су свакодневница Деир Ез Зура, а припадници и волонтери Сиријског црвеног полумесеца који су исту храну сакупљали, расподељивали и бринули се о доставама воде и лекове — неопевани хероји опсаде.

 

о јуна месеца ситуација је постала готово неиздржива. Дневна потрошња хране и лекова досегла је минимум од почетка опсаде, а у целом граду радила је само једна, дизел-агрегатом погоњена пумпа за воду, без станице са пречишћавање исте. Припадници САА који су бранили град од милитанта суочавали су се са пак са додатним проблемима. Наиме, иако муниција никад није била оскудна за време опсаде, оружија и оруђа која су користила САА и НДФ у току 3 године непрекидног ратовања са ИД била су озбиљно потрошена. Већина личног наоружања војника испуцало је преко 30 000 метака, а цеви топова су толико коришћена преко животног века да је свака граната испаљена из њих била ризик.

Већина техничких возила је била у квару а до августа месеца браниоцима града остала су само два оперативна тенка (један Т-55А и један Т-62 М1973) и десетак оклопних возила БМП-1 и БМП-2. Интересантно једини елементарни чинилац који није недостајао у току целе опсаде је нафта — али како погони за високу прераду нафтних деривата нису радили, то је бензин био јако оскудан док је дизел горива било у изобиљу.

Подизање опсаде

САА и савезници су 14. јула покренули низ великих операција у провинцијама Хама и Хомс у циљу протеривања ИД из истих. Ова огромна, до сада највећа офанзива покренута је из више праваца у исто време. У провинцији Рака снаге САА су освојиле град Русафа и избиле на реку Еуфрат, а у Хомсу користећи свеоубхватни маневар снаге САА су опколиле и онда 5. августа заузеле град Ас Сукна, последње веће насељено место пре Деир Ез Зора.

У исто време, дивизија ,,Тигрови” (Ал Qуњат Ал Нимр, арап.) дошла је на пар километара од града Ма’адан. Користећи чињеницу да су снаге ИД развучене на превише дугачком фронту као и велику концентрацију снага у провинцији Хомс и Рака, снаге САА и савезничких милиција извеле се низ напада из више праваца и тако одсекли снаге ИД у два већа џепа који су касније затворени (са изузетком мањег џепеа у источној Хами код града Укајрибат где су се борбе водиле закључно са писањем овог текста).

 

Користећи све ресурсе — ваздушне ударе ВКС и САРВ, десанте командоса иза непријатељских линија, нападе мобилних извиђачких јединица, велику концентрацију артиљерије као и чињеницу да су у провинцију Деир Ез Зор са више страна ушле неке од најелтинијих снага на терену — конкретно припадници дивијзе ,,Тигар”, 5. корпус САА, припадници милиција ,,Хезболах” и ,,Лива Ал Кудс” као и да су се заједно са тим снагама на терену налазили многобројни припадници специјалних снага Русије — извиђача и коректора паљбе, као и официра саветника из Русије и Ирана — снаге Башара Ал Асада успешно су одбиле два већа контра-напада ИД 9. и 23. августа и ефективно сломиле одбрану самопрокламованог калифата у провинцији Хомс и источном делу провинције Хама, напредијућу кроз провинције Рака и Деир Ез Зур.

 

Велики број снага САА слио се у град а по први пут је копненим путем у град достављено 1000т хуманитарне помоћи у конвоју од 40 камиона. 9 септембра снаге САА успеле су да направе коридор до опкољеног аеродрома и тако споје две енклаве да би 10. септембра цела област ,,Панорама” око које су се водиле неке од најкрвавијих битака у току опсаде ослобођена и стављена под контролу државних снага.

Даљи развој ситуације у Деир Ез Зору

Након ослобођења града снаге САА посветиле су се проширењу коридора и освајању нафтних поља. Помало неочекивана офанзива која је довела до подизања опсаде и изласка великог броја снага Башара Ал Асада на Еуфрат натерала је про-америчке снаге Сиријског Демократског Фронта да брзо објаве почетак офанзиве на покрајину Деир Ез Зора. Ово је уследило након прилива великог броја инжењерских снага из редова 5. корпуса и 18. Резервне дивизије САА које су се упутиле у Деир Ез Зор, са очигледном намером да у скорије време изврше форсирање реке Еуфрат.

 

Овако ужурбани покушаји да се пређе Еуфрат не треба да чуде — највећа нафтна поља Сирије са којих долази готово 70% нафте коју је Сирија на дневном нивоу производила налазе се управо преко Еуфрата а у близини Деир Ез Зора. Страна која заузме ова нафтна поља нагло би добила не само извор новца, већ и добар кредибилитет за политичка и стратешка савезништва и добру позицију за будућим преговарачким столом. У току писања овог текста, снаге САА започеле су форсирање реке Еуфрат док су са друге стране снаге СДФ већ ушле у индустријску зону Деир Ез Зора.

 

Такође, освајање града дало је могућност САА да планира даље офанзиве дуж Еуфрата како на север ка Ма’адану тако и на југ, ка Ал Мајадину и даље Абу Камалу, због одговарајуће географске позиције Деир Ез Зура на око половини тока између Раке и Абу Камала. Даљи ток операција у Деир Ез Зору ће сходно томе бити излазак снага САА на обалу Еуфрата дуж целог речног фронта града, и форсирање истог. што ће заузврат имати сигуран пад снага ИД у региону.

 

Између осталог Деир Ез Зор представља у будућности врло битну стратешку тачку ка сиријском Курдистану, према којем влада из Дамаска већ сад показује доста анимозитета.

Закључак

Као и кроз историју, Деир Ез Зор се и у грађанском рату у Сирији показао као јако важна стратешка тачка. Географски подобан, у близини границе са две суседне државе, на великој реци, у центру провинције пребогате нафтним пољима, Деир Ез Зор је кроз цео сукоб био циљ свим фракцијама — прво побуњеницима из редова ФСА, онда снагама квази-калифата и у скорим развојима догађаја, курдским снагама. Међутим, кроз цео сукоб, готово шест и по година, град никад није пао ван контроле државних снага, иако је у више наврата деловало да је пред сигурним сломом. У одређеним тренуцима, државне снаге имале су под својом контролом свега 20% територије града.

 

Међутим, трогодишња опсада направила је од овог града својеврсни мит, симбол борбе снага Башара Ал Асада против свих непријатеља, како унутрашњих тако и спољашњих. Непобитна је чињеница да су браниоци Деир Ез Зора, припадници 137. Моторизоване бригаде и 104. Бригаде Републиканске гарде и борци из редова НДФ (касније и борци либанског Хезболаха) у очима многих чак и неутралних страна остали забележени као хероји.

Њихове борбе са припадницима ИД више су подсећале на сцене из стаљинградске битке него на модерно ратиште — уништена насеља, мањак хране и воде а неретко их је раздвајало свега пар метара, што је довело до фанатичних борби прса у прса, коришћења разних импровизација и за урбана ратишта типична ,,добацивања” ручним бомбама, од којих је многе забележила камера.

Чињеница је, такође, и да сам град не би издржао опсаду да није било константне помоћи ВКС Русије и РВ Исламске Републике Ирана — како у достављању преко потребних залиха тако и у извођењу ваздушних напада по положајима непријатељских снага, конкретно снага ИД. Не треба заборавити ни припаднике Сиријског црвеног полумесеца који су од почетка сукоба, а посебно од почетка опсаде, помагали да се сакупљањем, дистрибуцијом и складиштењем хране ублажи сурова природа опсаде као вида ратног дејства.

 

Нема сумње да је победа снага Башара Ал Асада у овој борби за очување Деир Ез Зора подједнако велика морална победа колико и војно-политичка. Сем изласка на Еуфрат и богата нафтна поља ово је показало снагу воље владе из Дамаска да се обрачуна са ИД у Сирији, што је јако битно са позиције преговора о будућности Сирије, јер чини тврдњу Башара Ал Асада да се његова војска бори против терориста — валидном.
Без обзира на даљи развој ситуације у Сирији, Деир Ез Зор ће и у будућим сукобима и политичким играма играти пођеднако битну (ако не и најбитнију) улогу као и у досадашњем току грађанског рата.

Његов стратешки положај и огромна нафтна поља увек ће га чинити пожељним пленом за окупаторе, али и неизмерно вредном светињом за оне који га бране. У томе можда и јесте управо, сва срећа и сва коб овог града и његових становника.

 

извор

 

 

 

 

Тагови: