На Косову настаје нова политичка криза, влада не би могла да буде формирана и иде се на нове изборе. На њима вероватно побеђује Аљбин Курти, који и не зове Србе да учествују у извршној власти. Они остају „поносни”, али без икаквог утицаја на сопствени живот, препуштајући радикалном албанском националисти да спроводи свој програм, да протерује међународне мисије и снаге са Косова, поништава Бриселски договор, повлачи преговараче из дијалога са Београдом…

А Србија се, заједно са својим сународницима на Косову, враћа у 2007. годину, када пропадају преговори пред проглашавање косовске независности. Не дај Боже, можда бисмо се вратили и у 1999. или март 2004.

Политика је вештина (или уметност) могућег. У овом случају, могуће је било ући у Харадинајеву владу или остати ван ње.

Србија и косовски Срби безброј пута били су у позицији да бирају између неповољних опција, најчешће зато што су сами себе довели пред такав принудни избор. Харадинај је брижљиво гајени косовски лидер, што од својих, што од пријатеља ван Косова. Тој чињеници се требало прилагодити, јер Србија не може да има утицај на избор првог политичара косовских Албанаца. Прилагодити и проценити који се максимум може извући за сопствену заједницу и становништво из нове косовске политичке реалности.

Управо то се сада догађа са Српском листом и њеном одлуком да уђе у владу, макар њен председник био без сумње умешан у ратне злочине, за шта има много изјава сведока и све мање сведока. Косовски Срби имају циљ, а он је на дохват руке и зове се Заједница српских општина.

После формирања владе у Приштини не може више бити изговора за неконституисање ове институције, која ће Србима на Косову обезбедити заштиту и миран развој. Притом, они ће, као део власти у Приштини, бити у позицији да максимално утичу на побољшање свог положаја, јер су постали незаобилазни политички фактор.

О другим могућностима не вреди причати. Већ смо их видели и њихов резултат је погубан. Они који данас критикују, па и ниподаштавају одлуку косовских Срба, били су у последњих петнаестак година у ситуацији да одлучују, и знамо, нажалост, како су бирали.

Последица је катастрофални положај косовских Срба, а једна од последица је управо и то што је на чело косовске владе дошао човек попут Харадинаја. Улазак Срба у косовску владу, и то баш владу Рамуша Харадинаја, може да буде увод у потпуно нову политику према Косову и на Косову, коју до сада нисмо гледали и због чега смо, нажалост, неповратно изгубили много времена, енергије и људи. Председник Србије Александар Вучић изашао је храбро и обавестио јавност да Српска листа има његову пуну подршку за донету одлуку.

Тиме је показао да је постао редак државник код нас који државничке одлуке не доноси од избора до избора бојећи се реакције бирача. На крају, од тих истих бирача је и добио мандат да овакве одлуке доноси.

На Косову настаје нова политичка криза, влада не би могла да буде формирана и иде се на нове изборе. На њима вероватно побеђује Аљбин Курти, који и не зове Србе да учествују у извршној власти. Они остају „поносни”, али без икаквог утицаја на сопствени живот, препуштајући радикалном албанском националисти да спроводи свој програм, да протерује међународне мисије и снаге са Косова, поништава Бриселски договор, повлачи преговараче из дијалога са Београдом…

А Србија се, заједно са својим сународницима на Косову, враћа у 2007. годину, када пропадају преговори пред проглашавање косовске независности. Не дај Боже, можда бисмо се вратили и у 1999. или март 2004.

Аутор: Др Орхан Драгаш

Ало

Тагови: ; ; ;