Руско-белоруске војне вежбе под називом „ЗАПАД 2017“ које се изводе на простору северозападног дела Русије, Белорусије и Каљинградске области у времену од 14.септембра до 20.септембра, подстакле су уобичајно неодмерене реакције НАТО пакта и његових кључних чланица, према Русији и њеним војним активностима уопште. Вежбе су истовремено послужиле за медијске манипулације, ширење страха и пропагирања различитих катастрофичних сценарија могућег „врућег“ сукоба Русије и НАТО-а. Зпад тврди да ће на вежбама учествовати око 100 000 војника, док Министарство одбране (МО) Русије каже да на вежбама учествује до 12 700 војника, од којих је 7 200 белоруских и 5 500 руских војника и да вежбе имају искључиво одбрамбени карактер.

Јесен, месеци септембар и октобар, су оубичајан период и годишње доба када већина војски у свету изводи неке од облика обучавања војних снага, укључујући и војне вежбе ширих размера и са већим број војника и разноврсне вишенаменске борбене технике. У последњих неколико година сваки излазак руских војних јединица из касарни, на западу је дочекивано са сумњом и праћено са зебњом и страхом где те јединице могу да заврше. Обично се страховало да не изврше инвазију на неку од балтичких земаља, или пак на Украјину.

Значајне и врло успешне реформе у систему одбране Руске Федерације (РФ), усвајање нове војне доктрине и примена нових облика употребе снага и средстава одбране и безбедности, реорганизација и модерназација војске, узнемирили су духове на Западу скоро у свим земљама, чланицама НАТО савеза. Присаједињење Крима РФ (исправљање историјске неправде), које је потврђено на референдуму, исказивањем воље народа да живи у саставу РФ, збило се временски непосредно са војним вежбама руских оружаних снага и њиховим покретима у пограничном делу са Украјином. Зато сада НАТО пакт и суседне државе које се граниче са РФ, страхују од сваког покрета руске војске, било којих размера и са било којим циљем. Нетреба да страхују, један је Крим.

Руско-белоруске вежбе о којима је овде реч, могу се уврстити у оне врсте вежби којима се проверавају нове доктринарне поставке система одбране и војне доктрине, увежбавају оперативне способности војске, проверавају нове војне тактике и стратегије, без икаквих закулисних намера и циљева, којима би се угрозила безбедност суседних земаља. Свака војска мора да вежба. Војска између осталог, постоји да би вежбала, и вежба да би постојала. Знамо да су снага и моћ војске, данас један од кључних фактора међународног положаја и безбедности сваке државе. Русија је огромно и разнородно географско пространство. Русија располаже са огромним војним потенцијалима, снажним и бројним јединицама војске распоређених на врло удаљеним и различитим географским пространствима (окрузима). Све то захтева избалансирано увежбавање и проверавање система одбране и безбедности, на различитим меридијанима и паралелама, родовско, видовско и интервидовско увежбавање војних јединица.

Конкретно за наведене вежбе, руско МО каже „да су оне прилика да се побољша сарадња између војног особља, хармонизује употреба јединица и вођење војника, и да командантима пружи прилику да вежбају своје вештине у планирању и вођењу трупа на основу искустава стечених из модерних конфликата“. Не заборавимо да руске војне снаге учествују у борбеним дејствима у Сирији и да су тамо стекле значајна искуства која требају да примене и друге руске војне снаге на планираним војним вежбама. Зато не треба војне вежбе руске војске, које она изводи самостално или у сарадњи са другим државама (као што је овде случај војних вежеби са Белорусијом), посматрати као војну претњу или увод у неке предстојеће офанзивне операције руске војске ван њених граница.

Међутим, за неке западне земље и НАТО, који желе вечно остати велики, стално јачати и ширити се на исток, а да други остану мали и немоћни и да њихов долазак на исток прихвате и поздраве, руске војне вежбе доживљавају као: „планиране су да нас провоцирају, предвиђене су да тестирају нашу одбрану, и управо зато требамо бити јаки“ (Британски министар одбране Мајкл Фалон). Он даље додаје: „Русија је агресивна и ми се са тиме морамо изборити“. Исто мисле и представници балтичких земаља и Украјине и РФ сматрају главном војном претњом. Такође и САД изражавају забринутост због обима вежби и претњи које оне наводно саме по себи представљају. САД истичу да РФ није транспарентна када је реч о оваквој врсти вежби и да представници САД нису позвани да посматрају вежбе.

Русија није била „претња Запада“ у време Јељцина. Она је тада била за њих „зрела крушка“ коју су желели „убрати“. Али ни ту „зрелу крушку“ нису знали како да „поједу“, а да се не задаве, јер је била превелика.

У складу са својим ставовима према наведеним војним вежбама руске војске НАТО ће повећати своје присуство у балтичким земљама и посветити посебну пажњу Балтику. Сигурно да ће НАТО ставити у стање повишене приправности своје снаге које се налазе у балтичким земљама, које су релативно малобројне, а ради се о раније распоређеним трупама, у складу са јачањем „поверења међу партнерима и чланицама НАТО савеза“, а то су батаљони и тактичке групе састављене углавном од немачких, канадских, америчких и британских војника. Знају и земље НАТО пакта да руско-белоруске вежбе нису њима претња, али се мора изразити забринутост, како би се интензивирало властито деловање, посебно обавештајни рад, ради прукупљања података техничко-технолошког карактера, праћења тактичких и оперативних поступака војних јединица и сл. У том смислу ће бити повећан број различитих летилица над Балтиком, које ће прукупљати такве податке.

У целини гледано овогодишње руско-белоруске војне вежбе су само наставак ранијих планова када је било јасно да ће после вежби „ЗАПАД 2009“, бити настављени слични маневри, какви су и ови под називом „ЗАПАД 2017“. Овакве врсте вежби се не могу сакрити. Белоруски председник Лукашенко је још у марту званично позвао посматраче НАТО на маневре. Сигурно да је његов позив усаглашен да Москвом. Русији такође одговара да на вежбе дођу НАТО посматрачи. Уколико НАТО посматарчи дођу на вежбе (њихов долазак је раније највио генерални секратар НАТО Ј.Столтенберг) то ће значити да је НАТО спреман да обнови дијалог са Москвом.

НАТО и западни савезници негативно реагују на руске војне вежбе на западним границама Русије, односно на источним границама НАТО-а, и због тога да би се оправдало распоређивање нових, додатних снага НАТО на исток и да би се што више властитих снага груписало на западним границама РФ. Истовремено се одржава тензија и неповерење балтичких земаља, Пољске, Украјине, Молдавије, па сада и Бугарске према РФ. НАТО мора бити свестан да је РФ добро разумела и да добро разуме намере и смерове евроатлантског продора на исток и то продор: 1) северним „краком“ у Пољску и прибалтичке земље; 2) средишњим „коридором“ у Чешку, Словачку, Мађарску и покушај привлачења и придобијања Белорусије и Украјине; 3) балканском трасом, стационирањем трупа и запоседањем простора бивше СФРЈ; 4) црноморско-кавкаско-каспијским „краком“ ка јужним границама Русије. Овоме треба додати и Хантингтонова размишљања о сукобу цивилизација, јер се управо на линији „судара“ војних снага НАТО и РФ, на линији додира државних граница сучељавају и две цивилизације и то Западна и православна. Одомаћени појам „Запад“ који се користи и за шифровани назив поменутих војних вежби, односи се на део света који је цивилизацијски уобличен утицајем западне варијанте хришћанства. Ово је једина цивилизација, према Хантингтону, која не носи назив према националном, верском или географском идентитету, већ према орјентацији (страни света). Историјски западна цивилизација је била синоним за европску, док се данас може поистоветити са евро-америчком или северноатлантском цивилизацијом.

Хантингтон је за православну цивилизацију првобитно користио назив словенско-правослвна цивилизација, а касније само православна како би истакао улогу Русије као њене „државе-језгра“ (традиционалног ривала САД и запада).

Дакле, супростављеност Русије и Запада има своју историјску димензију. Актуелно сучељавање Русије и Запада, које је јасно видљиво и о коме се на одређен начин говори и у вези са поменутим војним вежабама, сеже још у време покушаја културног редефинисања и трансфера Русији у западну цивилизацију и то траје вековима. Знамо да је Русија још од Петра Великог, успоставила значајне контакте са Западом и спроводила свеобухватно западњачење и модернизацију, тако је било све до октобарске револуције. Совјетска Русија је вољно и невољно држала контакте са Западом, али се и непрестано конфронтирала, оспоравајући већину његових вредности. Постсовјетска Русија је прво безрезервно кренула „путем Запада“, али се брзо оправдано разочарала, изнедрила је бројне варијанте отпора прозападњачењу, самоидентификујући се као цивилизација за себе. Немогућност Запада да „апсорбује Русију“, и „неспремност“ Русије да се „покори Западу“ и позападњачи у потпуности, него опстајање као цивилизације за себе, бивају кључне одреднице актуелних односа Русије са Западом. Данашњи односи Запада према Русији представљају кондензован израз „русофобије од Карла Великог до украјинске кризе“.

Може се рећи да су реаговања на руско-белоруске војне вежбе која долазе са Запада и НАТО-а, само варијације на исту тему, на тему сучељавања Русије и Запада. Далеко смо од стања, у коме би се Русија и њени савезници, с једне стране, и НАТО и његови партнери, с друге стране, нашли у позицији зараћених страна. Војна моћ и једних и других је толико велика, да сама по себи не даје предност ни једној страни у евентуалном оружаном сукобу, нити даје повод некој од страна да започне оружани сукоб, чак и ограничених размера. Сваки такв сукоб ограниченог, локалног карактера врло брзо постаје општи сукоб, у који би била укључена сва расположива средтства, укључујући и нуклеарна. Не може се рећи да се САД налазе у таквом стању да су посве незадовољне са актуелним положајем и учешћем у остваривању бенефита у међународним односима, нити да њихова моћ слаби, да би могле бити угрожене од неких других држава чија моћ расте, али не до граница да постаје једнака или да превазилази моћ САД. Још увек се нису стекли услови који би довели до избијања превентивног рата, који би могла повести било која држава.

Одржање затегнутих односа између Русије и Запада на дуже стазе не ће бити од користи ни једној страни. У атмосфери информационих, дезинформационих, психолошко-пропагандних надметања обеју страна, може доћи до интензивирања непосредног војног надметања на терену, које може довести до погрешне процене стварних намера друге стране, и у коначном до избијања оружаних сукоба. САД би биле спремне на рат ограничених размера на истоку Европе, када би знале да се тај рат не би проширио на целу Европу и САД и када у њему не би било употребљено нуклеарно оружје.

Војни маневри под називом „ЗАПАД 2017“ биће завршени уз благо попустање тензија између Русије и Запада, и кретаћемо се ка мирнијој јесени и мирној зими. Реторика ће мање више остати иста.

 

 

Винко Пандуревић/Фонд стратешке културе

Тагови: ;