Током последња два дана док је турски председник Ердоган обилазио Београд и Нови Пазар друштвене мреже усијале су се од коментара. Како оних који у Ердогановој посети виде повратак неоосманистичке политике на Балкан и наговештај нове, тихе окупације Србије тако и оних који не штеде речи да похвале државно руководство за више него «срдачан и државотворан» дочек делегације из Анкаре.

У геополитици је неопходно сачувати реалистичку ноту и не ићи у крајности. Па погледајмо посету Тајипа Ердогана држави Србији са становишта актуелне (гео)политичке ситуације у свету.

1.) Сваком је јасно да је у последњих неколико година у међународној политици дошло до тектонских превирања и да је свет ушао у еру великих промена. Концепт униполарности светске политике губи на значају, а на његово место ступа нова геополитичка реалност — мултиполаризам. Турска више није најпоузданији партнер НАТО пакта и бескомпромисни извршилац америчких захтева.

2.) Након покушаја државног удара и чињенице да иза покушаја свргавања Ердогана стоје обавештајни кругови државе коју је Турска сматрала «својим највећим савезником на Западу» Анкара је схватила да, уколико жели да сачува стабилност у земљи и региону, мора да се стратешки преоријентише ка економској и безбедносној сарадњи са Руском Федерацијом.

3.) За последње три године привредна, трговинска и логистичко- безбедносна сарадња између Москве и Анкаре достигла је невероватно висок ниво. Обе државе заједнички учествују у реализацији најважнијег енергетског пројекта у овом делу Европе (Турски ток), обе државе у сарадњи са Ираном координисано делују у Сирији и теже ка стварању опште архитектуре безбедности, обе државе се противе радикалним и екстремистичким политичким потезима који могу озбиљно да наруше мир и стабилност у региону Блиског истока и Мале Азије. Владимир Путин и Тајип Ердоган редовно се сусрећу и одржавају контакте на највишем нивоу, пред нама су нови договори о продубљивању руско-турске војно-техничке сарадње, Анкара је ушла у преговоре о куповини руског противваздушног система С-400.

4.) Несумњиво је могуће тврдити да Москва и Анкара по питању кључних регионалних изазова делују координисано са циљем спречавања избијања нових кризних жаришта у свету. Немогуће је да Анкара повуче неки важан спољнополитички потез, а да пре тога о њему не постоји прећутни договор и сагласност са Москвом.

5.) Са тог аспекта је потребно тумачити и посету турског председника Србији. Промена у његовом односу према Балкану и Србији види се већ и у промени реторике. Док је 2013. године тврдио да «су Косово и Турска једно», сада се ограђује од подршке било каквом облику екстремизма и позива на «мир и јединство у региону». Због умрежености и све веће комплексности међусобних односа Анкара на Балкану мора да уважи и легитимне интересе Русије и потребу Москве да игра на карту што стабилнијих геополитичких прилика у овом делу Старог континента. То подразумева и ускраћивање подршке било каквом облику бошњачког сепаратизма. Муслиманско становништво на Балкану у Турској види државу-заштитницу својих интереса па је стога јако важно како се Анкара поставља према питању исламског есктремизма на овим просторима.

6.) Да се разумемо. Не треба Србија да гаји илузије и наду у некакво «традиционално пријатељство са турском државом». Од државних званичника Србије очекује се да приликом овако важних међународних сусрета не прибегавају слугеранској и патетичкој реторици и да исказују своје гостопримство на начин који већ увелико превазилази утечене дипломатске стандарде и поприма облик политичког подаништва.
Србија не може да се приказује као банана држава чији се представници уместо озбиљне и државотворне дипломатске комуникације радије послужују микрофона и кафанских песама.

7.) Србија у односу према Турској треба да наступа са позиција заштите својих стратешких државних и националних интереса. То не подразумева омаловажавање сопствене историје, гажење националне свести и понашање које приличи онима који се стиде победничког и слободарског духа свога народа. Србија мора да буде прагматична и да прати све очигледније јачање руско-турских односа. Докле год Турска буде тражила ослонац у партнерству са Русијом дотле ће и званична политика Анкаре имати слуха за уважавање легитимних српских интереса на Балкану. Дужност српске спољне политике је да се стратешки позиционира у том партнерству двеју великих сила, тражећи начине како да га искористи за што је већу могућу заштиту свог суверенитета и државног јединства.

Уколико шта крене по злу, ту је Путин, који будно надгледа све.

 

Данијел Игрец

Тагови: