Стогодишњица Октобарске револуције обележена је јуче без много помпе. Пошто је почетком прошлог века у царској Русији на снази био Јулијански календар прва социјалистичка револуција у историји света остаће упамћена као октобарска, иако се одиграла 7. новембар — 25. октобар по старом календару. Правилно разумети Октобарску револуцију није могуће без узимања у обзир ширег друштвеног геополитичког контекста, кренимо од почетка 1917. године.

Велики рат ушао је у своју трећу годину. После две веома тешке године, у којој се суочила да неколико пораза и великим губицима, ситуација на бојном пољу по руску армију деловала је обећавајуће. Аустрогугарска је била практично поражена, а Немачка исцрпљена ратом на два фронта. Оптимизам је био толики да су се чак шиле свечане униформе за победничке параде у Берлину и Константинопољу, очекиване на лето, односно јесен 1917. године. По узору на шлемове руских средњовековних ритера креиране су биле и парадне капе — богатирке. Након револуције складиште са свечаним униформама пада у руке бољшевика, који са парадних капа скидају кокарде и пришивају петоркраке и тако ботарика постаје буђоновка, знак препознатљивости Црвене армије у Грађанском рату.

Фебруарска револуција — мајка свих обојених револуција
На шта је консолидована руска армија способна, непријатељи и њени кобајаги савезници са Запада видели су на лето 1916. године током Брусиловљеве офанзиве на Југозападном фронту. Вештим маневрима талентованог генерала Алексеја Брусилова, чију ће доктрину и иновације непуне три деценије касније користи и нацисти у муњевитом рату, сломљена је кичма восјци Аустроугарске, милион војника избачених из строја и преко 400.000 заробљених. Сличне подухвате осокољена руска војска је спремала и на пролеће 1917. на Источном и фронту према Турској.

Основни циљ Брусиловљеве бриљантно изведене офанзиве био је растерећење британских и француских савезника на Западном и смањење притиска на Источном фронту, јер су Немци били принуђени да одатле пребаце снаге да би Аустроугарску спасили од потпуног краха. Уместо захвалности, Британци су у руским војним успесима у Галицији препознали претњу. Евентуално руско заузимање Берлина и излазак на Босфор никако се није уклапало у британске геостратешке интересе. Пошто је већ тада постало јасно да Немачка нема капацитета за победу у рату, Британија покушава да нађе канале како да обузда могуће руске успехе. Комплексна унутрашња ситуација у Русији и бескрупулозност значајног дела руског племства и друштвенополитичке елита биле су ахилова пета највећег царства у историји, после државе Александра Македонског.

Идеална варијанта за британске стратешке интересе био је преврат, који би инсталирао политичку елиту спремну да Русију остави у рату. Са друге стране реално је било очекивати да преврат води расулу у армији, што би преполовило њене капацитете, начинило је немоћном за напредовање, а истовремено и даље способном да на Источном фронту веже значајне немачке снаге.

Британски експоненти наравно нису били способни да сами изведу Фебруарску револуцију. Значајну улогу у револуцији одиграла је прилична наивност патриотских и монархистичких кругова, укључујући и водеће генерале, који су наивно веровали да ће персонална промена на царском престолу смањити тензије у друштву и умирити народно незадовољство. Суочен са притиском генерала, цар Николај Други 2. марта (15. фебруара по Јулијанском календару), у главном штабу у Могиљеву (данашња Белорусија) доноси одлуку о абдикацији у корист млађег брата, великог књаза Михаила. Међутим, под још увек недовољно разјашњеним околностима, велики књаз Михаил већ следећег дана одриче се права на престол и монархија у Русији заувек одлази у историју. Крај несуђеног руског цара био је такође трагичан, око месец дана пре зверског убиства породице његовог брата, ликвидиран је у околини Перма.

Фебруарска револуција отвара Пандорину кутију. Кључни моменат Фебруарске револуције наступа када се маса демонстраната концентрише пред Думом, из које излази Александар Керенски и позова јаке војне снаге које су обезбеђивале зграду да се придруже демонстрантима. Тиме наизглед спонтано окупљена маса добија институционалну потпору. У руским градовима и војсци је завладао је хаос. Дума проглашава Привремену владу, чија се половина министара налазила под контролом тајних служби Британске империје. У Лондону је могао да се отвори шампањац, а енглески краљ Џорџ Пети одбија захтев за азил породицу свог рођака цара Николаја Другог.

Павел Миљуков

Павел Миљуков, почасни доктор Универзитета у Кембриџу био је први сарадник британске обавештајне службе у Думи у којој је све врвило од британских агената. У првој привременој влади књаза Георгија Љвова добија ресоре потпредседника и министра иностраних послова. Миљуков је касније у емиграцији сведочио да је: «Одлука да се ухапси царска породица донета је под јаким спољним притиском.», наводећи да је британски амбасадор Џорџ Бухенен имао снажан утицај на Александра Керенског, каснијег премијера.

Александар Керенски

Озлогалшени галамџија из Думе, Александар Керенски је почетком фебруара 1917, две недеље пре револуције, отворено призивао убиство царске породице: «Историјски задатак руског народа је да сместа сруши средњовековни режим. Постоји само један пут борбе против оних који крше законе, а то је њихово физичко уништење». Керенски сам доноси одлуку да се царска породица пребаци далеко од Москве, у регион Урала. Подлост британске политике пре једног века најбоље се види у односу према царској породици. За трагедију Романових тадашња британска политичка елита сноси једнаку одговорност као и звери који су их 17. јула 1918. стрељали, па искасапили.

Патритоски део руске полтичке елите, који се наивно надао да ће абдикацијом Николаја Другог монархија бити спашена, убрзо је увидео да је насамарен и да Русија клизи у провалију. Увидевши куда ситуација води начелник генералштаба генерал Лавр Корнилов, који је у Фебруарској револуцији ухапсио царицу Александру, у августу 1917. издаје наређење војсци да крене на Санкт Петербург. Премијер Керенски, уједно министар војске и морнарице, у том моменту доноси одлуку да оружје подели присталицама бољшевицима, који му помажу да заустави напредовање војске генерала Корнилова и тренутно сачува власт. До тог момента не нарочито утицајна фракција бољшевика постаје кључни играч која практично контролише престоницу.

Немци враћају Лењина у Русију
Индикативно је да су бољшевици од Фебруарске револуције били пуни новца, кога су од тајних служби Немачког Царства. Улогу посредника у трансферу немачког новца према бољшевицима обављао је Исраел Гељфанд, револуционарно име Александар Парвус. Рођен је у Руској Империји, селу Беразино (данашња Белорусија), као млад одлази у Швајцарску. Убрзо долази у додир са немачком обавештајном службом и за кратко време стиче енормно богатство. Паралелно са својим богаћењем Парвус промовише социјал-демократске ставове. На почетку Првог свестког рата, Парвус у Берлину за потребе немачке обавештајне службе на 20-ак страница подноси реферат, који као најефикаснији начин победе у рату са Русијом предлаже унутрашњу дестабилизацију. Већина тога што је Парвус у свом реферату написао, заиста ће се остварити три године касније.

Месец дана након Фебруарске револуције, Парвус окупља у Швајцарској 32 руска политичка емигранта, укључујући и Владимира И. Уљанова — Лењина, који са циришке железничке станице креће назад у домовину, у возу који им је на располагање ставио немачки цар Вилхем Кајзер. «Лењинов долазак у Русију је успео. Он ради баш као што желимо.» — стоји у депеши немачке војске њиховом министарству спољних послова. Када непосредно преузму власт, бољшевици ће се Немцима одужити потписаивањем Брест-Литовског мира, закљученог 3. марта 1918. Овим споразумом бољшевици Немцима поклањају Белорусију, Пољску, Украјину, Финску и балтичке земље. Брест-Литовским миром није заобиђе ни немачки савезник Турска, коме бољшевици уступају територије данашње Грузије које су Руси ослободили у рату 1877-1878.
Октобарском револуцијом, Немачко Царство добија контролисану власт у Русији. Међутим за Немце је Октобарска револуција стигла касно, њихов пораз у Великом рату био је неизбежан и наступио је 9 месеци након Брест-Литовског мира.

Октобарска револуција изнедрила је била заиста паклену екипу, чији је циљ након преузимања власти био наставак дезинтеграције руске државе. Поред уништења руске државе, бољшевичка елита настојала је и да потре руски национални идентитет. Своју неруску националност револуционарни лидери покушали су прикрити променом својим презимена. Тако је Леон Бронштајн постао Лав Троцки, Леон Росенфељд — Лав Камењев, Николас Гимер — Николај Суханов, Георг Апелбаум — Григориј Зиновјев, Давид Симха — Зељман Голденбах — Давид Рјазанов, а Јакуб Фурштенберг — Јаков Ганецки.

Нико од горе поменутих није није преживео удар железне песнице, железног човека — Јосифа В. Џугашвилија. Стаљина након повлачења са власти Лењин описао као: «правог и истинског не само социјал-националисту, него и грубог великоруског шовинисту». Лењин је у истом запису на «за сву ту истински великоруско-националистичку кампању», на коју му се жалила клика окупљена око Троцког, политички одговорнима треба сматрао Стаљина и Пољака Феликса Ђержинског, наводећи да: «Тај Грузин, у суштини, крши интересе пролетерске класне солидарности».

Нико као Стаљин није надмудрио непријатеље Русије
«На Западу Стаљина не мрзе због његових репресија.» — изјавила је пре неколико дана познати руски историчар Наталија Нарочицкаја. Овога лета имао сам прилику да урадим интервју са легендарним Херојем Совјетског Савеза, генералом Александром Салујановим. Када смо разговарали о СССР-у генерал ми је рекао следеће:

«До дана данашњег антируске силе се плаше Стаљина и не могу опростити што је супротно њиховим плановима изградио империју и најмоћнију државу свог времена. Објективну слику о Стаљиновом лику и делу можете наћи у двотомној књизи «Генералисимус», делу Владимира Карпова, Хероја Совјетског Савеза. Сам Карпов је био осуђен у периоду репресије, упућен у логор, потом у кажњенички батаљон, али му све то није сметало да у књизи представи конкретне документе о делатности Стаљина. У предговору књиге Карпов наводи: «Све што сам навео у књизи је строго документовано, појединци ми можда могу замерити на превеликом броју цитата».

Након објављивања књиге 2002. године, антируске снаге Владимира Карпова, уваженог аутора до тад многих цењених књига, искључиле су из Савеза писаца Русије. Те снаге је истина итекако заболела. Поновићу да је Стаљин један од највећих лидера Двадесетог века. Стаљин је надмудрио непријатеље који су желели да униште Русију као државу, направивши баш оно што непријатељи нису желели – велику империју, која је нам је омогућила победу у Другом светском рату.»

Руско друштво никада није било више подељено по питању Октобарске револуције као данас. Искључивост њене глорификације из совјетског периода, или њеног потпуног ниподаштавња из 90-их је превазиђена. Сама револуција извршена без крви, јер је влада Александра Ф. Керенског је толико слаба и омражена да су сви Руси прижељкивали њен одлазак. Међутим, Октобарска револуција запалила је искру крвавог грађанског рата, велике несреће која је однела преко 10 милиона живота. Ако је у нечему била негативна, онда је то у изазивању крвавог братоубилачког рата.

 

Аутор: Игор Дамјановић

Тагови: ; ; ; ; ; ; ; ; ;