Не­ка гра­ђа­ни Ни­ша ма­ло па­жљи­ви­је мо­тре на ноћ­но не­бо, при­ме­ти­ће мно­го ви­ше све­тле­ћих обје­ка­та не­го ра­ни­је, на­и­ме Пен­та­гон пре­ко са­те­ли­та Кх-11, осма­тра че­ти­ри ру­ска ва­тро­га­сца, јед­но ку­че и де­се­так Ср­ба у цен­тру

Пр­во је у ве­зи са цен­тром у Ни­шу сум­њи­чио наш вр­ли при­ја­тељ Хојт Бра­јан Ји, да би са­да и ко­ман­дант аме­рич­ке коп­не­не вој­ске у Евро­пи ге­не­рал Бен Хо­џис из­ра­зио сум­њу у пра­ву при­ро­ду Срп­ско-ру­ског ху­ма­ни­тар­ног цен­тра, ре­кав­ши усред Бе­о­гра­да да он сум­ња да је тај цен­тар за­и­ста ху­ма­ни­та­ран. По ње­го­вим ре­чи­ма, мо­ра „да се ту не­што му­ља”, до­ду­ше, ге­не­рал ка­же да ни­је био у цен­тру, али да би во­лео да га оби­ђе. Као да ни­је про­чи­тао прет­ход­ни из­ве­штај по­моћ­ни­ка аме­рич­ког вој­ног ата­шеа у Бе­о­гра­ду, ко­ји је ра­ни­је већ об­и­шао цен­тар у Ни­шу, пом­но га ис­тра­жио и сво­јим ше­фо­ви­ма по­слао де­та­љан из­ве­штај. На­рав­но да га је про­чи­тао, но, и по­ред то­га ге­не­рал Хо­џис и да­ље сум­ња.

Да сам на ме­сту ди­рек­то­ра цен­тра у Ни­шу сме­ста бих по­звао ге­не­ра­ла Хо­џи­са у по­се­ту, да се лич­но уве­ри о че­му се ра­ди. Па бих га он­да од­вео и у онај чу­ве­ни ре­сто­ран у Ни­шу, ко­ји смо у бив­шој Ју­ги зва­ли „Код Аме­ри­кан­ца”, на ле­пи­ње и ће­ва­пе. Но, про­блем је мно­го сло­же­ни­ји, на­и­ме, ге­не­рал Хо­џис мо­же све да по­гле­да, сни­ми и за­бе­ле­жи, на­рав­но не он лич­но, већ еки­па ње­го­вих по­моћ­ни­ка, по­је­де ле­пи­ње и ће­ва­пе „Код Аме­ри­кан­ца”, и он­да, ка­да се вра­ти у Не­мач­ку, да опет ка­же да је то ње­му све би­ло сум­њи­во и да у Ни­шу ни­су чи­ста по­сла у ве­зи са тим цен­тром.

Сле­де­ћи по вој­ној хи­је­рар­хи­ји у ис­ка­зи­ва­њу сум­ње у по­сло­ве Срп­ско-ру­ског ху­ма­ни­тар­ног цен­тра, ка­да је реч о европ­ским вој­ним над­ле­жно­сти­ма, сва­ка­ко је вр­хов­ни ко­ман­дант сна­га НА­ТО-а, аме­рич­ки ге­не­рал Кур­тис Ска­па­ро­ти. Ако и он по­сум­ња у пра­ву свр­ху по­сто­ја­ња тог цен­тра, а мо­жда и по­же­ли да га оби­ђе и лич­но се уве­ри шта се све „та­мо му­ља”, и ње­га под оба­ве­зно тре­ба од­мах по­зва­ти у Ниш. И до­ма­ћин­ски га уго­сти­ти. Ако и он по­сле по­врат­ка у Монс оста­не скеп­ти­чан, ко то мо­же он­да уве­ри­ти Аме­ри­ку да цен­тар у Ни­шу за­и­ста оба­ве­штај­но не му­ља? Са­мо пред­сед­ник До­налд Трамп, као глав­но­ко­ман­ду­ју­ћи аме­рич­ким ору­жа­ним сна­га­ма. Што зна­чи, да ако се на­ста­ви тренд аме­рич­ког сум­њи­че­ња на ви­со­ком, па све ви­шем ни­воу, у Ни­шу мо­же­мо уско­ро да оче­ку­је­мо, ни­чим иза­зва­ног, али већ и слу­жбе­но по­зва­ног, аме­рич­ког пред­сед­ни­ка са све су­пру­гом Ме­ла­ни­јом. Што ће Ниш ауто­мат­ски свр­ста­ти на кар­ту вој­но-по­ли­тич­ког ту­ри­зма ви­со­ке оба­ве­штај­но-ва­тро­га­сне про­ве­ни­јен­ци­је. У том кон­тек­сту цен­тар у Ни­шу он­да ула­зи и у сет но­вих аме­рич­ко-ру­ских пре­го­во­ра о стра­те­шком ну­кле­ар­ном на­о­ру­жа­њу САЛТ-4, чи­ме и Ср­би­ја до­би­ја ста­тус ре­ги­о­нал­не вој­не си­ле. Јер ни­је по­ште­но да сви дру­ги око нас има­ју на сво­јим те­ри­то­ри­ја­ма стра­не вој­не ба­зе, а ми са­мо јед­ну, Бонд­стил, са ко­јом кон­ста­та­ци­јом се Аме­ри, на­рав­но, не би сло­жи­ли. Од­но­сно не­ка гра­ђа­ни Ни­ша ма­ло па­жљи­ви­је мо­тре на ноћ­но не­бо, при­ме­ти­ће мно­го ви­ше све­тле­ћих обје­ка­та не­го ра­ни­је, на­и­ме Пен­та­гон пре­ко са­те­ли­та Кх-11, осма­тра че­ти­ри ру­ска ва­тро­га­сца, јед­но ку­че и де­се­так Ср­ба у цен­тру. Да не­што оба­ве­штај­но не му­ља­ју…

Да­кле, ти­пу­јем да ће Трамп с на­шом снај­ком, а Хр­ва­ти ина­че зо­ву Сло­вен­це „алп­ским Ср­би­ма”, сле­те­ти пр­во у Ниш, па тек он­да у Бе­о­град. Уна­пред се ја­ко ве­се­лим до­ла­ску До­нал­да Трам­па, на­рав­но, још ви­ше на­ше снај­ке, па ма­кар пр­во сле­те­ли и у Ниш. Јер, ако нам већ у Ниш, оно ра­ни­је, ни­је до­шао па­па, а оче­ки­ва­ли смо, ред је да са­да до­ђе Трамп. Исти­на, па­пи смо опро­сти­ли, јер Ва­ти­кан ни­је при­знао Ко­со­во, Аме­ри­ка је­сте, и сад је ред да се то при­зна­ње ком­пен­зу­је до­ла­ском Трам­па у Ср­би­ју. Са­мо да по­сле Ни­ша и Бе­о­гра­да не од­ле­ти у При­шти­ну, јер то би све по­ква­ри­ло.

По­што смо ми мај­сто­ри да све по­ква­ри­мо, ми смо још 1999. за­по­че­ли про­цес вир­ту­е­ли­за­ци­је НА­ТО-а. Због нас је НА­ТО, да би се одр­жао, по­стао вир­ту­е­лан. Да је јав­ност у та­да 19 др­жа­ва чла­ни­ца са­ве­за зна­ла са­мо ка­ко је са­вез по­де­љен, ге­не­рал Ве­сли Кларк се за­ла­гао за коп­не­ну оп­ци­ју, Пен­та­гон је био про­тив, ге­не­рал Шорт је за­го­ва­рао же­сто­ко бом­бар­до­ва­ње свих мо­сто­ва у Бе­о­гра­ду, Фран­цу­зи су би­ли про­тив, Нем­ци су озбиљ­но раз­ма­тра­ли ру­ске ми­ров­не пла­но­ве, Бри­тан­ци и Аме­ри­кан­ци су се око то­га згра­жа­ва­ли, Бри­та­ни­ја је од­би­ла да ње­ни ави­о­ни га­ђа­ју ТВ Бе­о­град, бри­тан­ски ге­не­рал Мајкл Џек­сон од­био је на­ре­ђе­ње вр­хов­ног ко­ман­дан­та НА­ТО-а ге­не­ра­ла Клар­ка да за­у­ста­ви ру­ске па­до­бран­це на аеро­дро­му Сла­ти­на код При­шти­не. Гр­ци ни­су ни уче­ство­ва­ли у агре­си­ји на СРЈ 1999, а Ма­ђа­ри су ре­кли да евен­ту­ал­на коп­не­на опе­ра­ци­ја не­ће мо­ћи ићи са њи­хо­ве те­ри­то­ри­је. Не због љу­ба­ви пре­ма Ср­би­ма, већ због вој­во­ђан­ских Ма­ђа­ра. САД су из­ве­ле око 85 од­сто бом­бар­дер­ских ак­ци­ја, ви­ше од 60 од­сто свих ле­то­ва, ви­ше од 90 од­сто оба­ве­штај­них и из­ви­ђач­ких ми­си­ја, око 90 од­сто за­да­та­ка у обла­сти елек­трон­ског ра­то­ва­ња, ис­па­ли­ле су ви­ше од 80 од­сто оруж­ја са пре­ци­зним на­во­ђе­њем и ви­ше од 95 од­сто свих лан­си­ра­них кр­ста­ре­ћих ра­ке­та. Аме­ри­кан­ци су из свих сво­јих ак­ци­ја ис­кљу­чи­ва­ли сво­је са­ве­зни­ке из НА­ТО-а, и при ода­би­ру ме­та ус­кра­ћи­ва­ли су им све оба­ве­штај­не ин­фор­ма­ци­је за све ме­те ко­је су га­ђа­ли аме­рич­ки ави­о­ни, или ра­ке­те. Та­кав вир­ту­ел­ни рат во­дио је и ка вир­ту­ел­ној по­бе­ди. Упра­во та вир­ту­е­ли­за­ци­ја НА­ТО-а до­ве­ла је и до вир­ту­е­ли­за­ци­је аме­рич­ког схва­та­ња Срп­ско-ру­ског ху­ма­ни­тар­ног цен­тра у Ни­шу.

Аутор: Мирослав Лазански
Извор: Политика

Тагови: ; ; ; ; ; ;