Немачка штампа пише о Ратку Младићу због пресуде која се у Хагу очекује у среду, а историјом хапшења осумњичених за ратне злочине се бави ФАЗ, пренео је «ДВ».

«Генерала нема ко да тражи» — наслов је под којим је «Frankfurter algemajne cajtung» објавио текст о Ратку Младићу.

«Американци су били сигурни да неће насести на неки од старих трикова као што је инсцениран квар неког аутомобила или фингирана полицијска контрола. Један од елитних војника се сетио америчког треш-хорора ‘Мотел пакао’ из 1980, у којем су убице у ноћи на пут поређале краве од картона да би натерали жртве да изађу из аутомобила и савладали их. Тако је рођена идеја о горили којим су амерички специјалци хтели да запање Караџића и његову свиту на неком путу. Из Америке је авионом стигао мајмунски костим и план је текао перфектно, изузев једног детаља: Караџић се није појавио. Епизода са горилом се може прочитати у књизи Крвников траг. Како је потрага за балканским ратним злочинцима постала најуспешнији лов на злочинце на свету. Написао је Џулијан Боргер, шеф спољнополитичке рубрике британског листа Гардијан, који је раније извештавао и о Балкану», пише у тексту.

НАТО у почетку није ни тражио Младића

«Тек са реизбором (Била) Клинтона као председника САД и успехом Тонија Блера у Великој Британији у мају 1997, гласови попут оног министарске спољних послова САД Мадлен Олбрајт добили на тежини. Она је опомињала да процес обнове у Босни никада неће успети ако главни одговорни за 100.000 мртвих, као и милионе инвалида, прогнаних и душевно оштећених прођу без казне. Напослетку су се земље НАТО договориле да сачекају локалне изборе у Босни 1997 и да потом под америчким вођством почну операцију са циљем да се ухапсе Караџић и Младић», пише у тексту.

Даље се наводи како је у јулу 1997. Почела операција «Танго» за коју су се британски елитни војници припремали у селу од кулиса саграђеном у енглеском Херфордширу — они су после тога неупадљиво пребачени у Босну и Херцеговину. Њима је успело да ухвате неке непознате осумњичене коији нису око себе имали јаку мрежу заштитника.

«Танго је прекретница: први пут су у хапшењима учествовале јединице НАТО. Сада чешће успева да се тражене особе савладају, они који су,додуше, починили ужасне ствари, али нису имали одлучујућу улогу у ратним збивањима… Босна је са много војника стационираних под заставом СФОР крајем 90-их година за Младића ипак постала сувише несигурна. Он одлази у Србију, где га више не штити вод телохранитеља, већ читава држава. У Србији још влада Слободан Милошевић који је и сам оптужен пред Трибуналом за ратне злочине и којем не пада на памет да сарађује са судом. Зато су се многи Срби из Босне који су оптужени пред Трибуналом склонили у Србију. Тамо њихови западни ловци не могу да их следе. Бар не до септембра 1998, када је ЦИА у Сарајеву заврбовала четворицу плаћеника, босанске Србе који су за време рата остали у граду под опсадом да би се на страни муслимана борили за мултиетничку државу, и послала их у Србију да отму Стевана Тодоровића», пише у тексту.

«Тодоровић је у рату био шеф полиције у једној босанској варошици. Тукао је затворенике из обести, друге приморавао на међусобни орални секс — уобичајени програм. После рата живи неупадљиво у једном српском градићу. Али, босански Срби, подизвођачи радова ЦИА, су га нањушили, упали му у стан, савладали га, везали и убацили у пртљажник аутомобила, неопажено стигли до Дрине, пребацили га дереглијом преко реке и оставили га на другој обали. (…) У судским документима о томе ни данас не може да се нађе ништа о његовој отмици. Тамо стоји: Стеван Тодоровић, осуђен на десет година затвора због злочина против човечности, ухапсиле га 27. Септембра 1998. Мултинационалне стабилизационе снаге СФОР. После случаја Тодоровић, оптужени пред Хашким трибуналом који су побегли за Србију постају буднији. Друга слична акција — није успела», наведено је.

У наставку се описује Младићева свакодневица у времену у којем је у Србији био добро заштићен, све до преврата од 5. октобра 2000, после чега је изгледало да је држава која је штитила Младића, постала историја.

«Нови реформски оријентисани шеф владе Зоран Ђинђић пустио је да буду ухапшене неки људи нижег ранга из клике ратних злочинаца, а у јуну 2001. изручио је чак Слободана Милошевића Хагу. Али Ђинђић контролише само део земље. Његов унутрашњеполитички противник, југословенски председник Војислав Коштуница, противи се сарадњи са Хашким трибуналом, а успоставио је власт над тајном службом, у којој су главну реч водиле старе снаге. Шеф тајне службе Раде Булатовић, данас амбасадор Србије у Украјини, побринуо се — са својих 2000 запослених — за то да Младић остане недодирљив. (…) Овај је и поред тога постао екстремно опрезан. Када је у марту 2003. још убијен и Ђинђић, зато што је стара гарда страховала да би он могао да озбиљно поради на европиезацији Србије и кооперацији са Хагом, изгледало је као да су за Младића дошла боља времена — док се Косово 2008. није прогласило независним, а Војислав Коштуница следствено томе изгубио власт у Београду. Шеф тајне службе Булатовић успева да се одржи неко време, но, неколико месеци касније, српском председнику Борису Тадићу, који хоће да употпуни Ђинђићево дело, успева да преузме контролу над тајном службом. Већ неколико дана након Булатовићеве смене у јулу 2008, ухапшен је Караџић којег је стара тајна служба опскрбила новим папирима», наведено је у тексту, а преноси Б92.

«Младић схвата да заиста мора да се склони у подземље»

«Смртно је болестан када га у мају 2011. налазе у једном селу недалко од румунске границе, јер се један члан његове породице избрбљао на телефону. Младић живи у једној кући без грејања, запуштен је, руина. Када је видео да јединице МУП-а опкољавају кућу, одмах је схватио да је његово бекство завршено», пише Михаел Мартенс за «Frankfurter algemajne cajtung».

 

Б92 ,DW, Блиц

 

Тагови: ; ; ; ;