Фашизам је ужасно зло против којег се мора борити стално и на сваком месту. Ако он прети Европи, треба бити нарочито пажљив и сасецати га у корену. Под условом да се зна који је корен прави. „Популизам“ којим прете угрожене елите то, засад, није.

Пре тридесетак година, причало се, Тодор Живков, тадашњи лидер комуниста и шеф државе Бугарске, држао је ватрени говор о путу којим бугарски народ иде у социјализам, као предворје комунизма. Из непрегледне масе се, неочекивано, зачуо глас: „Сакамо (хоћемо) хлеба“! Времешни визионар је наставио говор, али када се исти глас чуо и трећи пут, морао је да каже: „Шта вам је бре људи? Зар не знате да није пристојно да се једе када се путује“.

 

Успомену на ову анегдоту вратило је актуелно „дуго путовање у Јевропу“ које је захватило тзв. регион Западног Балкана. Између ова два процеса, нажалост, има и превише забрињавајућих сличности. У наступима званичника и медијима главног тока, Европска унија се и даље приказује као својеврсни рај и, стога, као коначни циљ вечитих „реформи“ по грбачи обичног света.

Да би се илузија одржала, не сме се указивати на појаве које се дешавају пред очима свих, а које најављују да би циљ могао да нестане у имплозији, пре неголи тркачи дођу на његов дохват.

Пажљиво се прећуткује да и оне нове чланице које су успеле да доврше трку, самим уласком у ЕУ нису решиле ниједан од проблема које су донеле са собом. Сасвим супротно. Неретко им је био изручен пакет нових невоља, које ниједан од лидера није слутио, или барем није упознавао своју јавност са могућим расплетима.

Европску стварност ваља погледати широм отворених очију. Без идеолошких и интересних заблуда. Онда би се могло видети да је идеја европског јединства и братства народа на овом континенту, попут комунизма, веома лијепа, али у основи тек једна велика илузија. И код ње се између племенитих идеала и све суровије свакодневнице налази много „ситница“ у којима игра коло пуно ђавола сваке врсте.

 

Либерални капитализам је обећао крај историје и благостање за све. Трасирајући даљи пут Велике Британије, након разлаза са ЕУ, Тереза Меј, британска премијерка, недавно је поновила: „Економија слободног тржишта је, без сумње, најбољи, заправо једини одрживи начин да се побољша животни стандард свих људи у земљи“. Истина, то је рекла пред руководством Енглеске банке. И они су јој, разуме се, поверовали. Али, огромна већина других, управо оних на које се односи ово обећање побољшања животних прилика, знају да то није истина. Посебно не послије више од две деценије понављања и након искустава сталног личног осиромашења у таквом систему.

Таква се већина буни, бесна је и тражи правду и заштиту. Захтева да се њен глас чује и зато га поклања оним политичарима који обећавају да ће заступати њихову вољу. Не у Бриселу или Вашингтону, где столују ММФ и Светска банка, већ у њиховим кућама. У њиховим националним државама.

А, да би то били у прилици, морају да поврате значајан део националног суверенитета. Посебно оне надлежности којих су се њихови претходници одрекли у име обећаног „бољег живота за све“.

 

Стога ЕУ ври у политичком и сваком другом смислу. Сваки се избори претварају у догађаје судбинских размера и шире страх од „популизма“. Посебно оног „десног“ (ма шта то значило), који може да прерасте у фашизам — што сви знају шта значи.

У свим државама света, слободно изражена воља грађана, уз релативно фер изборне услове, увек ће дати предност странкама које се залажу за већу социјалну правду, опорезивање богатих и стварање институција на које ће они сами имати утицаја. То је садржај самог појма демократије.

Коме, стога, овакав вид „популизма“ представља опасност? Народу свакако не! Али, самопроглашене елите, ни од кога биране структуре моћи у Бриселу и Вашингтону, имају дебелог разлога да се уплаше. И да страх за судбину своје неограничене и бескрупулозне моћи (и свог новца) представе као општу опасност.

Фашизам је ужасно зло против којег се мора борити стално и на сваком месту. Ако он прети Европи, треба бити нарочито пажљив и сасецати га у корену. Под условом да се зна који је корен прави. „Популизам“ којим прете угрожене елите то, засад, није. Фашизма, као стварне претње, не може бити без чврсте спреге са крупним, наднационалним капиталом.

 

Стога, они који се боре против њега, морају бити на другој страни фронта. Али, они који оваквом капиталу омогућавају да достигне неслућене нивое моћи, посебно кроз разарање националних држава, осиромашивање стотина милиона људи и уништавање сваког вида човековог идентитета, ако већ не могу бити названи правим фашистима, несумњиво су његови колаборационисти.

 

 

Момир Булатовић спутник

Тагови: ; ;