Председник Руске Федерације Владимир Путин, у октобру прошле године је прославио 65. рођендан. У овој години га очекују нови, четврти у његовој политичкој каријери председнички избори. На њима слови за апсолутног фаворита. На Западу и у опозиционим круговима у Русији, коју добрим делом сачињавају носталгичари за Јељциновом епохом анархије, масовно се ескплоатишу гласине о Владимиру Путину као диктатору, који активно гуши људска права и демократске слободе.

Актуелни руски министар културе Владимир Медински у три тома књиге „Митови о Русији“, сакупио је негативне стереотипе који се на Западу и одређеним унутрашњим руским круговима шире и некритички прихватају. Медински у свом делу доводи у питање стереотипе да су Руси лењи, пијанице, брутални и прљави и људи, као и стереотим да су Русијом углавном управљали брутални тирани. „Митови о Русији“ у годинама када су објављени дуго времена су држали статус бестселера. С обзиром на интезитет којом се на Западу шири негативна пропаганда против Русије, не би било неочекивано да се ускоро појави и 4. том „Митова о Русији“. Материјала има чини се више него довољно.

Демократија у доба Јељцина?

Један од најраспрострањенијих митова о Путину, које Запад и његови противници у Русији шире је да он гуши демократска права и слободе грађана Руске Федерације. Да би нешто било угушено неопходно је да оно претходно постојало. Индивидуалних демократских слобода у СССР-у било је заиста мало, па само становиште да их Путин гуши, имплицира да је демократију и слободу у руско друштво увео његов претходник Борис Јељцин. Реалан ниво демократије време Јељцинове власти на најбољи начин илуструју догађаји од пре нешто више од 23 године.

Крајем септембра 1994. Државна дума, на чијем се челу налазио Руслан Хазбулатов, успротивила се насилној промени Устава, коју су Јељцин и његова клика покушали да наметну. По мишљењу правних експерата промена устава коју је 1994. наметнуо Јељцин имала је карактер de facto државног удара. Парламентарце, изабране на првим слободним изборима у Русији од поништених избора за уставотворну скупштину 1918, подржао је и потпредседник Русије генерал Александар Руцкој, Херој Совјетског Савеза. На првим председничким изборима у Русији, поред председника, по узору на САД биран је и потпредседник. На депутате и свог заменика Руцкоја, „велики демократа“ Јељцин послао је тенкове, који су на зграду Белог дома испалили више пројектила. Парламент је заузет убијено је више од 150 људи, а своје главне противнике Руцкоја и Хазбулатова Јељцин је стрпао у затвор. Отпор нелегалној промени устава је сломљен, а Државна дума из зграде полуспаљеног Белог дома пресељена је у здање у непосредној близини Црвеног трга.

Апсолутна већина Руса, Јељцинову епоху не памти по добром, а носталгију за Јељциновом епохом имају углавном они који су се тада ескпресно обогатили. Такви као да су временом убедили себе да пљачка државне имовине представља њихово елелементарно људско и демократско право, па човека који им је то решио да ускрати, моментално су прогласили за тиранина и диктатора. Такви на Западу добијају велики простор, а већи број је за дестинацију свог сталног боравка одабрао Црну Гору.

Шта је Путинова власт донела руском друштву

Једна од највећих живих легенди руске армије, генерал Александар Салујанов, човек који је у популарној песми „Батјанја комбат“ опеван као командант који се „никад није скривао иза леђа својих војника“, у разговору који смо водили пре неколико месеци изнео је уравнотежену оцену достигнућа председника Путина:

Русија је прошла много искушења током последњих 30-ак година, срозана је била на ниво слабе државе. Међутим у релативно кратком времену успели смо да се уздигнемо. Данас на челу државе имамо искусног и достојног лидера, који се успешно бори са изазовима. Ми смо данас у стању да јасно искажемо своју вољу у глобалним процесима. Ствари долазе на своје место, иако на унутрашњем плану и даље постоји много проблема, који се у кратком року не могу решити“.

Владимир Путин за председника Русије први пут је изабран у марту 2000. године. Од 2012. године мандат руског председника продужен је на 6 година и уколико буде изабран на челу Русије остао би до 2024. године. За време Путиновог управљања руском државом GDP је повећан више од 10 пута, инфлација је са 36,5% годишње оборена на прихватљивих 6,5%. Државни дуг је са 78% GDPa, смањен на 8%, реалне плате и пензије порасле су више од 10 пута, златне резерве такође, али су и даље на пловини историјског максимума забележеног у време Јосифа Стаљина.

Моћна руска војна индустрија је у потпуности ревитализована, а армија препорођена. Војним операцијама у Сирији против ИСИЛ-а и других терористичких група Русија је непосредно демонстрирала да је у стању да војне операције хиљадама километара од своје границе води у најмању руку једнако успешно као и НАТО пакт. За разлику од Американца чије је војно ангажовање проузроковало у Либији и Југославији узроковало прогон и страдање Америци ненаклоњених народа, руска војна интервенција спречила је да сиријски алавити, хиршћани и друге мањинске муслиманске верске групе буду избрисане са лица земља.

Допринос светској безбедности

Много аналитичара верује да је руска поред Сирије, спречила и америчку војну интервенцију против Ирана, за који је Сирија требала да представља увертиру. Интервенција против иранског режима однела би милионе људских живота. На почетку Путиновог председниковања однос Русије и Ирана био је резервисан, да би се последњих година померио ка блиском партнерству. Поред Ирана, Русија је последњих година значајно побољшала односе и са још једном великом исламском државом, својим историјским непријатељем и последњих деценија блиским америчким савезником — Турском. Ту је и Алжир, један од већих купаца руске војне опреме. Путин је обновио односе са у Јељциново време заборављеним савезником у Латинској Америци – Кубом, а у одличним односима Руси у том региону су и са Венецуелом, Боливијом и Еквадором.

Добре односе Русија је успоставила и са економским џиновима Кином и Индијом (највећи купац руске војне опреме), брзорастућим економијама Бразила и Јужном Африком. Заједно са ове 4 земље 2011. формирана је асоцијација БРИКС, са мисијом да успостави противтежу западној доминацији на светском финансијском тржишту. Поред БРИКС-а, Русија је и иницијатор Евроазијске уније, Шангајске иницијативе и војног савеза ОДКБ.

Све ове међународне иницијативе покренуте у време власти председника Путина, утицале су да се коренито промене међународни односи и смањи америчка способност да напада друге земље. Тако је Барак Обама остао као упамћен први амерички председник који после више деценија, у свом мандату (другом, у првом је разорио Либију) није био у стању да изврши ниједну војну агресију. На лето 2013. НАТО је суочавајући се са конкретним руским противљењем у последњем мометну одустао од војне интервенције против Сирије. Подгорички новинар Борис Ђерковић пре неколико месеци устврдио је:

„Да није Путина, свијет би био претворен у америчку војну базу“. Имајући у виду тенденције из 90-их година прошлог века, ова оцена није далеко од истине.

Путин и Срби

Владимир Путин је убедљиво најпопуларнији лидер у Русији после Другог светског рата. Његова популарност међутим није мања у Србији и Црној Гори. Према недавном истраживању америчког Републиканског института, равно две трећине црногорских грађана има позитивно мишљење о председнику Русије, који је иза себе оставио сву домаћу и међународну конкуренцију. Слична статистика је и у Србији. Раде Филиповић, у време НАТО агресије савезни министар за привреду, недавно је допринос Владимира Путина оценио као кључни да СР Југославији уочи бомбардовања, упркос великом дугу, не буде обустављена испорука гаса. Очекивања Срба од Владимира Путина, у коме многи виде новог цара Николаја Другог, су велика. У којој мери ће их испунити показаће следећих 6 година.

Тај период ће бити потребан да се заокружи и политичка биографија Владимира Путина, који је за првих 18 година своје власти постигао велика дела, на спољном и унутрашњем плану.

Игор Дамјановић

Тагови: