Да ли ће Брисел, ако Србија и потпише правно обавезујући споразум са Приштином као услов за улазак у ЕУ, из рукава извући неки нови, питање је које је актуелизовао бивши амерички амбасадор у Србији Вилијам Монтгомери, а овдашњу јавност, и то не само скептике, подсетио на бриселску политику „покретних циљева“.

Тај термин, иначе, појавио се у српској јавности када је постало јасно да, оног часа када наша земља савлада неку од „препрека“, из Брисела стиже упозорење да је на видику нова.

Тако је „хашки услов“ висио Србији над главом све док нису испоручени и последњи бегунци од хашке правде, Ратко Младић и Горан Хаџић, да би, готово сутрадан, искрснуло питање Косова и Метохије, до тада готово па непоменуто.

У међувремену се, додуше, појавила још једна „сметња“ пред Србијом у виду Русије, те захтева да Београд усклади своју спољну политику са ЕУ, пре свега када су у питању санкције Москви.

Да ли је, дакле, извор захтева које Србији испоставља ЕУ практично непресушан? Монтгомери верује да јесте.

Он је, наиме, на питање Танјуга о томе да ли се од Србија пре уласка у ЕУ очекује да хармонизује спољну политику са европском, па и када се ради о Русији, указао да многи у ЕУ уопште не желе нове чланице.

„Ако се Србија не приклони, они могу да кажу: ’Није спремна за ЕУ‘. Или, Србија да се приклони и то питање нестаје, а појављује се ново и тако без краја и конца“, каже Монтгомери.

Сада је „услов свих услова“ за европске интеграције — нормализација односа са Приштином.

Као да та нормализација зависи само Београда, како на то упорно подсећа и председник Александар Вучић, који указује и да се не може говорити о договору ако се притом мисли да једна страна треба да добије све, а друга — ништа.

На то је, бар засад, са Запада стигла равнодушна констатација: нађите креативно дипломатско решење.

Унапред је, међутим, сугерисано да није прихватљив „вишак креативности“, попут идеје о подели Косова, на пример, али је, истовремено, остављено и довољно слободног простора за могућа нова тумачења, условљавања и притиске…

Уосталом, 2025. година — као година која је коначно одређена, на више пута поновљене захтеве председника Вучића да нам се стави у изглед некакав временски рок у којем се Србија види као део Уније — не обавезује превише ЕУ, али оставља доста простора и времена за могуће нове захтеве.

То се не може искључити, поготово након више пута последњих месеци поновљеног „објашњења“ да ЕУ у новом таласу проширења неће да понови раније грешке, односно да више „не жели да увози проблеме“.

Неки од услова лако се поново могу извући из пакета билатералних тема, попут проблема разграничења Србије са суседима, што је и наведено у Стратегији за Западни Балкан…

Да ли је, дакле, борба Србије за улазак ЕУ „без краја и конца“?

Ако и јесте, не може се порећи да сама та борба и није усмерена само на улазак кроз врата ЕУ, већ је и пут који нас приближава вредностима европских друштава, квалитетнијем животу и бољитку грађана.

Као да та нормализација зависи само Београда, како на то упорно подсећа и председник Александар Вучић, који указује и да се не може говорити о договору ако се притом мисли да једна страна треба да добије све, а друга — ништа.

На то је, бар засад, са Запада стигла равнодушна констатација: нађите креативно дипломатско решење.

Унапред је, међутим, сугерисано да није прихватљив „вишак креативности“, попут идеје о подели Косова, на пример, али је, истовремено, остављено и довољно слободног простора за могућа нова тумачења, условљавања и притиске…

Уосталом, 2025. година — као година која је коначно одређена, на више пута поновљене захтеве председника Вучића да нам се стави у изглед некакав временски рок у којем се Србија види као део Уније — не обавезује превише ЕУ, али оставља доста простора и времена за могуће нове захтеве.

То се не може искључити, поготово након више пута последњих месеци поновљеног „објашњења“ да ЕУ у новом таласу проширења неће да понови раније грешке, односно да више „не жели да увози проблеме“.

Неки од услова лако се поново могу извући из пакета билатералних тема, попут проблема разграничења Србије са суседима, што је и наведено у Стратегији за Западни Балкан…

Да ли је, дакле, борба Србије за улазак ЕУ „без краја и конца“?

Ако и јесте, не може се порећи да сама та борба и није усмерена само на улазак кроз врата ЕУ, већ је и пут који нас приближава вредностима европских друштава, квалитетнијем животу и бољитку грађана.

Танјуг /Спутњик

Тагови: ; ; ; ;