На сиријском ратишту има много оружја, које тамо стиже разним путевима. О томе су писали медији, а данас у сфери високе технологије и друштвених мрежа, имамо могућност да анлизирамо информације са разних страна, које су доступне јавности. Највише наоружања радикалним милитантним групама у Сирији, дошло је преко САД посредством њених  савезника. На Блиском Истоку то је пре свега Саудијска Арабија, која је уложила огроман новац у сиријски конфликт.

 

Када говоримо о Немачкој, њу морамо такође да посматрамо кроз њен подређени положај Вашингтону. Познато је да се у Немачкој налази највећа америчка ваздухопловна база у Европи, као и да су стациониране америчке трупе. Немачка војска је усресређена на учешће у међународном војним операцијама, и у оквиру НАТО је поуздан амерички савезник. Турска, која је такође од почетка рата у Сирији имала значајну улогу, и која је чланица НАТО, је променила своје позиције и однос према стратешким савезницима. На почетку сиријског конфликта, она је координисала своје акције са САД, усмеравањем својих снага на рушење Асада и подршком такозваној умереној опозицији као и другим терористичким организацијама. Када је Турска у питању, и њени интереси у Сирији, она пре свега жели да осигура своју границу. Курди који живе у северном делу Сирије, уз граничне области са Турском, представљају за Турке велику опасност.

Курди су највећа етничка група на Блиском Истоку, која нема своју државу, и живи подељена у Турској, Ирану, Ираку и Сирији. Највећи број Курда живи у Турској, у којој постоје курдски сепаратистички покрети. Због тога их Турска сматра терористима. Дакле за Турску је најважније да задржи контролу над својом границом, и да спречи сепаратистичке тенденције Курда. С друге стране, Турска има директну контролу над појединим деловима Сирије, где живе сиријски Туркмени, односно етнички Турци. То је северозападни део Сирије, градови Латакија, Алепо, Хомс, затим провинција Идлиб и делови Дамаска. Курди у различитим војним формацијма ратују против ИСИЛ, али је током рата долазило и до сукоба са Сиријском армијом (САА). Они нису примарно усмерени против Асада, већ против ИСИЛ, а пре свега на борбу за сопствена права.

Након неуспелог пуча у Турској, Ердоган је почео да ревидира однос према западним партнерима, што доводи до велике кризе у НАТО. Спор Турске и Немачке је постојао и раније, и Ердоган је често упућивао протесну ноту Берлину, због подршке Курдима. У Немачкој живи велики број и турских и курдских емиграната, чији односи често узрокују тензије у немачком друштву, a сада постају још израженије.

Ствари су се додатно закомпликовале када је Турска забранила Немачкој коришћење НАТО војне базе Инџилик, што је резултирало одлуком Немачке да своју војску премести из Турске у Јордан. Турска се придружила мировном процесу који је иницирала Русија у сарадњи са Ираном, и ове три силе су постале одлучујући фактор за решавање сиријског конфликта. Након дефинисања зона деескалације, САА, Русија и Иран у координацији са Турском покрећу врло успешне анти-терористичке операције, док САД истовремено губе утицај. Оне се одлучују да положе све карте на курдску мањину, и да преко њих задрже утицај у Сирији, као и контролу над кључним налазиштима нафте.

Иако су Курди водили успешне борбе против ИСИЛ, они немају капацитета да контролишу велике делове територије у Сирији, и да буду главни амерички играчи. Заправо су Курди, одлуком да се најпре ослоне на америчку подршку, довели себе у ризик. Још један скандал који је потресао НАТО и указао на то да је ситуација у НАТО далеко од савршене, је разоткривање америчких војних база на северу Сирије, односно на територијама на којима живе Курди. Ове војне базе су до тада биле тајне, а Турска их је разоткрила, објављујући њихову позицију путем државне новинске агенције.

САД и Турска, обе чланице НАТО, су затим почеле индиректно да ратују једна против друге у Сирији, преко Курда. Турска је крајем јануара покренула војну операцију „Маслинова гранчица“ против Курда у области Африн, што је довело до нових тензија између Сирије и Турске. Наиме сиријски Курди су упутили позив САА, да их спасе од турске војске. Без обзира на промену односа Турске у вези са сиријским конфликтом, Сирија нема превише поверења и свесна је турских претензија на северу земље.

С друге стране САА уз подршку Руских ваздушних снага, води акције у Идлибу у циљу ослобађања овог подручја. Очигледно је да су се Русија и Турска договориле око тога да Русија реши проблем у Идлибу, а Турска у Афину. Иако уз велике напоре,  координација и усаглашавање Сирије, Русије, Ирана и Турске, даје резултате који не иду у прилог САД и њиховим савезницима. Ове земље морају да спрече даље провокације, какве предузима Израел например, и да остану сложне око очувања територијалног интегритета Сирије. У светлу свих наведених дешавања, достављање оружја прати динамику односа сила које ратују у Сирији.САД су након доласка Трампа на власт, донеле одлуку да ограниче подршку радикалним групама у Сирији, али су наставиле са наоружавањем Курда.

С обзиром на то да је Немачка кључна земља америчког војног присуства у Европи, није чудно што оружје у Сирију стиже управо преко ње, и то преко америчке војне базе Рамштајн. Према истраживању неких медија, оружје из земаља југоисточне Европе, овим путем стиже до Блиског Истока, мада су помињане и друге земље попут Бугарске као важни центри транзита наоружања. Друга путање је из југоисточне Европе директно до СА и УАЕ, а затим у Сирију. У медијима се помиње да се на сиријском ратишту налази доста старог наоружања, са чим се доводи и Балкан у везу, међутим у Сирију стиже и ново оружје и муниција са наших простора.  Велике количине оружја произведеног у југоисточној Европи, пронађено је у рукама бораца из ИСИЛ и других терористичких група.

Како је совјетско наоружање завршило у рукама сиријских Курда

Што се тиче наоружања немачке производње, оно се налази и у рукама Курда и у рукама Турака. Немачка је посебно наоружавала Курде у Ираку, межутим сада видимо да Турска води акције у Афину користећи тенкове немачке производње „Леопард“. Тим поводом се у Немачкој ових дана води оштра полемика, где је опозција напала немачку власт због политике двоструких стандарда у односу према Турској и Курдима. Опозиција у Немачкој тражи да се обустави продаја немачког наоружања Турској.

Што се тиче даљег развоја догађаја у Сирији, очекује се да се до краја ове године окончају ратни сукоби и да се нађе политички оквир који би Сирију повео ка обнови. Свакако, могу се очекивати још неки потреси, нарочито уколико амерички савезници наставе са провокацијама, али за сада ствари иду у смеру смиривања сукоба и чишћења последњих терористичких упориште. Ипак неизвесно је да ли ће окончање рата у Сирији довести генерално до смиривања тензија на Блиском Истоку, јер неким великим силама не одговара мир у овом подручју. САД неосновано критикују Иран, који је један од важних фактора стабилности на Блиском Истоку, и сила која се бори против тероризма. На Блиском Истоку је изражен сукоб између Ирана и Саудијске Арабије, који се рефлектује на многе друге земље у том региону. Такође, приметно је да САД, Саудисјка Арабија и Израел воде сада агресивни информативни рат против Ирана и да њима никако не одговара савезништво Сирије, Ирана и Русије, а посебно не и склоност Турске ка том савезу. С обзиром на то да САД увећавају свој и онако превисоки војни буџет, тешко је да можемо да будемо оптимистични у погледу очекивања мира на Блиском Истоку.

Ствари се убрзано одвијају и нико нем оже да гарантује шта ће се даље дешавати на Блиском Истоку. Не треба одбацити као могућност и избијања неког другог регионалног сукоба у Азији или Африци, с обзиром на то да је тероризам у великој експанзији од како су САД почеле борбу против њега. Ситуација у Европи је безбедносно врло ризична, посебно од доласка новог таласа емиграната. Није јасно ни како ће тај проблем бити решен.

Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије

Тагови: ; ; ;