Пре отприлике две године, фебруара 2016.године, истекао је рок који је Исламска заједница БиХ (у даљем тексту ИЗ БиХ), дала имамима да својим деловањем спрече или неутралишу даље деловање џемата који нису под непосредном јурисдикцијом или су отказали послушност Ријасету у Сарајеву.

Џемати су иначе организоване територијалне заједнице муслимана кроз које се остварују основне, пре свега верске обавезе. Обично су величине од око 200 и више муслиманских домаћинстава која живе на тој територији. У етимолошком смислу реч џемат потиче од арапске речи „џемеа“, што значи јединство, заједништво. Џемат је основна организациона јединица исламске заједнице, а више џемата је обједињено у меџлис исламске заједнице.

По Уставу ИЗ БиХ, џемати имају своју скупштину, коју сачињавају сви пунолетни муслимански мештани оба пола. Она бира џематски одбор, који осигурава услове за верски живот и представнике џемата у скупштини меџлиса. Председник џематског одбора је уједно и председник поменуте скупштине. Верски службеник на том простору, имам, је члан џематског одбора по положају, те води матичне књиге џемата.

Џемате својом одлуком формира и расформира Ријасет ИЗ БиХ.

Сви џемати који се не повинују или не спроводе одлуке Ријасета ИЗ БиХ сматрају се параџематима.

Нусрет Имамовић, неформални идејни вођа вехабија у БиХ је формирао џемате вехабија, који нису признавали ни поштовали одлуке Ријасета ИЗ БиХ. Ради тога долази до отвореног сукоба који резултира поменутим роком, којим су вехабијски џемати позвани на повратак под окриље ИЗ БиХ.

Већ тада је било јасних одговора да се неки неће повиновати овом захтеву нити Реису Кавазовићу. У томе су предњачили параџемати из Бужима, Бихаћа, Санског Моста, Травника, Калесије, Јајца, Маглаја, Тешња, Теслића, Градачца, Горажда, Зенице, Тузле, Лукавца, Живинице, Доњег Вакуфа, Сарајева, Бугојна, Брчког, Коњица, Јабланице…

Неки од њих, као Самир Шахић из Калесије, следбеник Имамовића, је отворено одбио да се повинује наведеном захтеву, говорећи да код њега у џамију долазе и они са и они без браде.

Неки параџемати, као онај у с.Ошве (на територији општине Маглај), су почели да условљавају ИЗ БиХ. Њихов вођа и представник, Изет Хаџић, је тражио преговоре са ИЗ БиХ, јер сматра да је ислам толерантна вера, те да нико нема права да врши било каква усмеравања када се ради о верским обредима, односно када су у питању шеријатско-правна питања. Он тада упозорава да било какви притисци, претње и репресије само могу да доведу до разилажења у исламу, те да се нико не сме наметати као једини ауторитет у вери.

Параџемат у селу Ошве се сматра једним од радикалнијих на територији БиХ, а у ту категорију спадају и параџемат у Горњој Дубници и Горњој Бочињи (подручје општине Маглај, било је претежно српско село), у Горњој Маочи и у Рашљанима (подручје Брчког), као и Мехурићи, Шерићи, (у близини Травника), Биволице (подручје Горажда) и тд. Присутно је и да припадници појединих параџемата врше насељавања напуштених српских и хрватских села, посебно уз граничне линије Ентитета. Познат је пример хрватског села Врбице код Јајца, где дервиши граде свој центар, мада у том селу не живи ни један Бошњак.

У Горњој Маочи до 1. фебруара 2010. године нико из власти није смео да уђе у село, све док тада није направљена велика полицијска акција и извршено претресање кућа и објеката Нусрета Имамовића и његове браће. При томе је пронађена одређена количина наоружања, експлозивних средстава и пропагандног материјала.

Од стране ИЗ БиХ се тада процењивало да је таквих параџемата око 28, да би њихов број касније нарастао на око 64.

Сматра се да параџемати постоје од момента завршетка рата, са прећутном дозволом власти у врху БиХ да на њеној територији остану муџахедини, што је иначе било супротно свим потписаним Споразумима са међународном заједницом, која је такође била недоследна по том питању.

Нормално је да су ти параџемати тада испољавали, те још увек испољавају верски радикализам, нетолерантност и екстремизам. Поред тога, утврђено је да заговарају, регрутују и величају терористичке акције.

Вође вехабија су одбиле захтев реиса Хусеина Кавазовића да затворе нелегалне џемате и верске објекте у њима. Он је навео да се у њима врши текфир идеологија, којом су задојени најокрутнији следбеници џихада.

Поједностављено речено, та идеологија подразумева проглашавање неверником или отпадником ислама све оне који нису вехабијски опредељени. Грубо насрће на овдашњу исламску традицију.

Већина муфтија из ИЗ БиХ сматра да је :,, … вехабизам ушао у ИЗ БиХ као плурализација исламског мишљења, а прерастао је у идејно-нетолерантну и изузетно агресивну интерпретацију вере и традиције…“

Параџемати са вехабијским префиксом нису само проблем у БиХ, мада их је ту за сада највише, већ су проблем читавог Балкана.

Наиме, вехабијске заједнице су посејане на Косову и Метохији, у Рашкој области, Црној Гори, Македонији и Албанији. Географски положај Балкана и близина Блиског Истока су знатно допринели брзом развоју вехабизма, уз издашну финансијску, идеолошку, образовну, материјалну и сваку другу помоћ Саудијске Арабије.

Неки аналитичари сматрају да су параџемати политичко крило Исламске државе, јер се из њихових средина највише регрутују ратници за Сирију, Ирак, Авганистан, Јемен и друга ратна жаришта. Они који преживе борбена дејства враћају се као ветерани у те исте заједнице.

У својим наступима вехабијски идеолози наводе да је Сарајево ближе Сирту (Либија, удаљеност око 1418 км) и просторима где је Исламска држава, него Мадриду, Лондону, Паризу, Москви, Лисабону, Ослу, Штокхолму и другим главним градовима већине европских земаља. Такође наводе да је Исламска држава извршила проглашење Исламског Хилафета, јер држе под контролом делове Сирије, Египта, Нигерије, Либана, Јемена, Пакистана, Авганистана, те да је то само прва етапа у борби да Алахов закон завлада читавим светом.

У циљу даљег ширења Хилафета, основани су и делују параџемати у многим европским земљама као што су: Шведска, Швајцарска, Аустрија, Немачка, Русија, Данска, Словенија, Италија, Велика Британија, Холандија …

Треба се подсетити да је део исламског света још 1928. и 1930. године на тајним састанцима одабраних Улема (верских вођа) и политичких представника у Техерану планирао идеју о „Светском Калифату“. На састанцима су били и представници из Европе. Тада је договорено да се приступи обједињавању делатности и стварању плана за планетарно ширење Мохамедовог учења, чији је коначан циљ стварање Јединствене муслиманске државе. Исламска држава је кренула тим путем. То је и циљ вехабијских заједница.

Нусрет Имамовић, као наследник Мухамеда Порче и Билала Боснића, је иначе био припадник тзв. Армије БиХ и носилац „Златног љиљана“.

У рату је имао блиске контакте са арапским добровољцима, те је тада наводно приступио вехабизму. После рата је био на даљој обуци у Бечу, који је поред Загреба био, и највероватније остао, највећи европски центар вехабија. Ту је упознао Порчу, који га је касније послао на додатно усавршавање у Саудијску Арабију. Након тога Порча га шаље у Горњу Маочу. Нусрет Имамовић је врло елоквентан, дисциплинован, строг и опрезан. За њега важи само Куран и шеријат, те не прихвата секуларне (тагутске) законе и државе.

Највећи верски центар вехабија је свакако Џамија Краљ Фахд у Сарајеву. Она може да прими у своје просторије око 1500 људи, док у дворишту може да стане још њих око 850.

Осим џамије, у том комплексу је културни центар, библиотека, спортска дворана, неколико учионица, интернет центар…

Интересантно је да је БиХ овом комплексу доделила екстериторијални статус, па имају ранг дипломатско-конзуларног представништва Краљевине Саудијске Арабије, која је и финансирала његову изградњу.

Њен имам Незим Халиловић „Мудерис“, је иначе познати србофоб, који не пропушта прилику да испољи та своја опредељења.

Он Републику Српску назива геноцидном творевином, а Србе фашистима, четницима, кољачима. То је нарочито изражено уочи и у време Дана Републике Српске, 9. јануара.

Тај имам се, уместо верским питањима, у својој џамији бави Србима, и тога се не стиди, као што се не стиди своје ратне прошлости обележене српском и хрватском крвљу на подручју Коњица, где је био командант озлоглашене 4. бригаде, 4. корпуса тзв. А РБиХ.

Он може да ради и прича шта хоће, јер се налази на територији Краљевине Саудијске Арабије, а иначе је познато је да је у тој краљевини вехабизам и настао.

Вехабијска заједница је постала незаобилазан политичи фактор у Већем ентитету БиХ, сматра се да тренутно имају до 20 % муслиманског становништва у свом саставу, што је веома озбиљна цифра. Ако се узме да је око 12% становништва војно-способно, долазимо до потенцијалног броја од око 40.000.

Неке њихове вође говоре да су они ту због „четника“, што је јако индикативно.

На њих се у време избора врло озбиљно рачуна, те се и због тога њихов радикализам и евентуалне безбедносне појаве везане за њих стављају у страну. То је неодговорност система безбедности, на који су политичари и аналитичари из Републике Српске често указивали.

Председник Републике Српске је и у свом интервјуу часопису „Ало“ 21. марта о.г. поново потенцирао ту опасност, говорећи да су за БиХ најопаснији Исламска држава, параџемати и обука терориста.

 

Међутим, пошто су параџемати „верске организације“, јавне безбедносне службе у Већем ентитету (полиција) сматрају да они нису позвани да против параџемата било шта предузму.

 Микајло Митровић
Извор: anfor.org

Тагови: ; ; ;