Последњи интервју са Милунком Савић урађен је 1971, две године пред њену смрт. Међутим, ова прича је забрањена, проглашена националистичком и објављена тек 24 године касније. У тим редовима откривено је како је најхрабрија жена-ратник у Првом светском рату живела пред смрт.

Милунка Савић, некадашња жена-бомбаш, четири пута рањена, носилац Kарађорђеве звезде са мачевима, две Легије части, француског Ратног крста с палмом, Албанске споменице и многих других одликовања, живела је у трошној кући са ћерком Зорком која је као дете прележала тешку болест, па је остала полуинвалид.

Две жене преживљавале су у хладноћи. Шпорет се није ложио, нити се кувало на њему, па су јеле само суву храну: јабуке и хлеб или шљиве и хлеб. Kада је оболела, иако је имала осамдесет година, кретала се одсечно, а када је поздрављала људе замахнула би руком као војник кад хоће да отпоздрави. На испуцалим зидовима једине просторије у којој је Милунка живела видели су се трагови однетих рамова.

– Долазили су грдни људи да ме виде, па кад пођу, понесу и слике. И не само то, однели су и ордење. Долазио један човек, па каже: „Дај баба, ја ћу их лепо очистити и уредити“. И више се није појављивао – тужно је тада рекла Милунка. Није им то било довољно. Милунки су однели и сва документа и примерке новина у којима су о њој писали. Ти, који су се представљали као њени пријатељи.

– Покупише ми сву моју лепоту. Сад ми је као да сам умрла кад сам остала без свега тога – говорила је најхрабрија српска жена. Милунка Савић умрла је 5. октобра 1973. године, у 81. години живота. Без свог ордења, оног највреднијег што је имала. У три рата је била бомбаш, била је увек тамо где је најтеже.

– Уништити непријатељску осматрачницу, разорити митраљеско гнездо, ја сам то некако лако радила. Мени је највише помагало што сам имала урођени осећај да бацим бомбу тамо где сам наумила и то јако далеко, јер сам била врло снажна. Сви су се томе чудили. А ја заправо нисам ни учила како се баца бомба – присећала се Милунка.

Телеграф

Тагови: ; ; ; ; ;