Све до краја деведесетих година прошлог века Немачка је сматрана државом велике социјалне сигурности. Добре зараде, високи стандард живота, сигурна запосленост, модерно здравство итд. чинили су Немачку за многе придошлице из ЕУ и других држава „обећаном земљом“.

Међутим, после не тако давне велике економске кризе, тачније кризе банака, и у Немачкој је дошло до „американизације“ радне и социјалне сигурности. Све мање фирми запошљава нове раднике на неодређено већ само на одређено време, куповна моћ плата и пензија као и социјална помоћ су се у односу на стално повећање трошкова живота заиста срозале, кирије, како је недавно рекао један синдикални функционер су отишле у „васионске висине“тако да су за многе људе, чак и оне са добром зарадом постале недостижне.

Са друге стране, зараде власника производних или услужних предузећа су експлодирале. Прескупа државна администрација од пореза који највећим делом плаћају запослени јер богатији готово увек нађу начин да избегну плаћања, из године у годину има све веће пореске приходе. Али, иако је државна каса препуна, све мање се инвестира у инфраструктурне или социјалне програме. Многе улице у великим градовима су препуне рупчага, мостови оштећени, школе се налазе у дезолатном стању, изградња социјалних станова је замрла итд. па се порески обвезници са правом питају где иде силни новац од пореских прихода.

Додуше, Немачка је и даље један од највећих извозника технолошки високо развијених машина и уређаја, комплексних електронских постројења и робота, аутомобила и камиона идр. Зато многе фирме кукају како им недостаје квалификовна радна снага.

Нада, да ће међу 1,6 милиона избеглица које је, како кажу критичари, од 2015. до данас у Немачку лично позвала и отварањем граница без икакве контроле међу Немце и друге странце -староседеоце примила Ангела Меркел, бити бар мало јефтине стручне радне снаге, се изјаловила.

Дошли су,осим минималих изузетака, необразовни људи који и у својим постојбинама никада нису радили у модерним системима производње и пружања услуга па било то нпр. само код основне неге старих особа у старачким домовима.

Тако послодавци и даље кукају -али им не пада на памет да већим платама привуку нове стручне раднике којих још увек има на тржишту рада у ЕУ па и у Немачкој.

У последњих десет година цене станова и кућа су се, на пример у Берлину, повећале за до 130 одсто. Слично је и у другим великим немачким градовима. Кирије су порасле од 50 до 80 одсто.

Када је Европска централна банка у Франкфурту, на иницијативу њиховог шефа Марија Драги, да би од банкрота спасила многе ЕУ банке камате срорзала на скоро нула процената и тиме немачке штедише који су штедели за „црне дане“ надајући се добрим приходима од камата на штедњу у првој бескаматној години оштетила за око 190 милијарде евракаматног прихода, многе штедише су почеле да повлаче уштеђевину и да купују станове и куће.

Уз њих су се сврстале тзв. „ајкуле трговине становима“ –инвеститори који јефтиним, од банака позајмљеним новцем купују читаве блокове или улице са станбеним зградама.

То су обично тзв. „социјални станови“ пре тридесетак година грађени уз пореске олакшице или са јефтинијим, државним кредитима, којима је социјална заштита временом истекла.

Да би, буквално, на улицу истерали садашње станаре, јер за њих слободних станова са подношљивим киријама нема, нови власници радо користе криминалне методе.

Најављују велико санирање зграда, делимично рушење зидова, степеништа исл. које обично траје и дуже од годину дана, искључују снабдевање струјом, водом и грејањем, тако да станари из делимично урушених зграда ипак морају да беже- пита се само где?

Реновирани станови се касније издају по вишеструко већим киријама!

Маси приватних купаца станова се чинило се да ће од уштеђених кирија имати бар неку корист коју од новца који је лежао у некој од мародних немачких банака нису имали.

Према извештају Немачке савезне банке, становници Немачке су 2.017.г. имали укупну новчану уштеђевину по банкама и у готовинскиим облигацијама од невероватних 2.311 милијарде евра!

Чак и они који су имали само мали део потребног капитала су почели да навелико купују имобилије јер су и банке снизиле камате за кредите на никада раније виђену стопу од само 2 до 3 одсто. Умесето да плаћају кирије, новопечени власници станова су отплаћивали кредите. Рате кредита су често биле мање од доскорашњих кирија! Тако је експлодирала потражња већ постојећих имобилија на немачком тржишту, без да се градило довољно нових станова.

Да би се преселили у своје новокупљене станове, у којима су често деценијама живеле кирајџије предходних власника, нови власници су, користећи законско право које важи за станове купљене за личну употребу, отказивали постојеће уговоре. Ранији станари су стављани у безизлазну ситуацију.

Тешко су по некој прихватљивој цени могли да изнајме друге станове јер су, како смо навели, кирије “отишле у небо”. Не мали број старих кирајџија, међу њима и доста наших сународника, се буквално нашао на улици и био принуђен да прихвати чак неки лош социјални принудни смештај.

Недостатку станова допринела је и чињеница да се из више ЕУ држава где није било довољно посла, у Немачку доселило доста људи где је, додуше за доста мизерне плате у поједниним браншама, још увек могао да се добије посао. Сви они су такође били конкуренција домаћем становништву и странцима -староседеоцима у трци за становима који још могу да се плате.

Немачки политичари су развој ситуације око станова деценијама преспавали. Скоро ништа није учињено да се законом –и за станодавца и за закупца, ограничи повећавање кирија, искажу јефтинија подручја за градњу нових станова, ублаже веома строги прописи који енормно поскупљују изградњу итд. као и да се забрани криминално избацивање станара из великих стамбених комплекса због често непотребног реновирања.

Тек после прошлогодишњих октобарских избора, када су водеће партије изгубиле велики број гласача, решено је да се изградња нових станова помогне из буџета са око 2 милијарде евра. То би била само чувена кап у мору, али до данас ни ту није ништа учињено. Економски стручњаци сматрају да би држава морала годишње да инвестира најмање 4 пута већу суму како би се у догледно време стање на тржишту станова поправило.

Уз све ово долази и поменута ситуација око доласка 1,6 милиона миграната од којих су неки, који су нашли посао, да би избегли масовни, мизерни смештај у сабирним центрима, такође ушли у “трку за плативим становима”.

Незадовољни суграђани који више нису у стању да плате огромне кирије су недавно у више градова организовали протесте против политичара као и свих степена власти. Само у Минхену је преко 10.000 невољника демонстрирало против за њих неиздрживу ситуацију.

Овакво незадовољство ће годити десничарској партији која, заједно са грађанством, одавно протестује против огромног прилива избеглица у Немачку.

-За азиланте држава има пара а за нас који плаћамо порезе не даје ништа да се реши проблем изградње најмање 2 миллиона јефтинијих станова који данас недостају – чуло се на протестима у више градова!

Поменимо да је 2017.г. Немачка имала приход од пореза на плате радника и службеника од скоро 200 милијарде €, а на доходак богатијих “само” око 60 милијарде. Од ПДВ-а се у државну касу слило око 170 милијарде евра. Укупан порески приход је износио 734 милијарде евра!

Заиста, за изградњу привремених смештаја, исхрану, џепарац, здравствену заштиту, курсеве језика, организовање школа за децу азиланата итд. Немачка је 2.017.г. потрошила око 24 милијарде евра!

За долазеће 4 године немачки буџет предвиђа трошкове, укључујући и за тобожу “интеграцију” муслиманских дошљака који у суштини не желе никакву интеграцију у хришћанско друштво, као и плаћања неким државама –нпр. Турској, Либији, Мароку итд. како би те државе спречавале продор нових миграната у правцу Европе, од невероватних 76 милијарде евра!

Ако би се од те неверовтне суме издвојило само 10 одсто за изградњу станова који не би могли да коштају по квадратном метру више од 2000 €, лако би се и брзо стигло од поменутих 2 милиона станова који недостају. Тако би се растеретило тржиште и код веће понуде опале би и закупнине- тврди опозиција уз примедбу, да су Ангели Меркел очигледно важнији мигранти од сопственог становништва!

Зато се људи из њене партије “Хришћанских демократа- ЦДУ” не требају чудити све лошијем рејтингу и канцеларке и сопствене партије!

П. Ракочевић

http://www.novosti.rs/

 

 

Тагови: ; ; ; ;