Већ пет година испуњава се велики европски сан Украјине. За то време «независна» је много изгубила. Народ је осетио многе незгоде а кијевски режим који сво време говори о европским интеграцијама чини све да Украјина не уђе у ЕУ.

Заправо, Украјина је имала велике шансе да уђе у ЕУ мада су мајданске власти говориле о нереалним роковима а њих су следили и други. Сада ћемо се фокусирати на сваки од фактора који су европски пут претворили у непроходан пут препрека.

Нажалост, за још увек фрустрирани кијевски режим до тренутка када је дошло време за «Мајдан» многи људи нису ни сањали о европској будућности. Због тога се ресурс за ову дивну револуцију морао тражити на другој страни. Дакле, окосница револуције били су разни радикални и националистички покрети, различитог степена радикализма.

У ствари, проблем је у томе што када је Евромаидан дошао до краја и дошло је време да се бави политичким аспектима, све ове формације, нажалост, нису се распршиле, већ управо супротно — почеле су добијати замах, популаризујући заправо нацистичку идеологију. На хиљаде историја «украјинске нације» сада је састављено, мада не и легенде, већ анегдоте. Па, сама ситуација је много тужнија.

Све то не би било без подршке од стране власти, али уместо да одрже своја обећања, они су изабрали другачији пут. Довољно је погледати  Петра Порошенка да видимо да је све ово време играо заједно са националистима, изражавајући своје жеље, милитантност и русофобију за свеукрајинску идеју, коју дијеле сви становници земље.

Шта се на крају догодило? Нацистичко лудило је достигло тачку да су у Украјини, у жалости за жртвама гладомора, уздигнуте готово до чина светих убица, на чијим је рукама крв великог броја људи. За две недеље свет ће одати почаст жртвама холокауста. Наравно, Порошенко открива да се придружиу општем тренду. Међутим, мало је вероватно да ће бити у стању да објасни хероизацију у «европској» земљи Степана Бандера, прање злочина организације ОУН-УПА *, иако су, према многим изворима, укључени у убиства и репресије против јеврејске популације, која је допринела Хитлеровој Немачкој.

“Не могу да разумем како глорификација оних који су директно учествовали у страшним антисемитским злочинима помаже у борби против антисемитизма и ксенофобије. Украјина не треба да заборави злочине почињене над украјинским Јеврејима, и ни на који начин их не слави, поштујући њихове починиоце ”, написао је израелски амбасадор, коментирајући ситуацију у земљи.

Са таквим «букетом», Украјина се прогласила да је на прагу Европе, али да ли је то неопходно за ЕУ? Одговор је очигледан. У Европској унији већ постоји довољно националистичких трендова који су се појавили на позадини миграционе кризе, а најмање су им потребни украјински радикали.

Али, националистички фактор, на жалост није једини.  2014. године као што сви знају, кијевски режим је покренуо оружани сукоб у Донбасу. Овај рат и даље траје, искрено ометајући озлоглашену европску интеграцију. На крају крајева, Порошенко, уносећи у Устав своје западне тежње, не говори ништа о томе да Европи једноставно није потребна земља на чијој се територији воде војне операције. Није тешко разумети Европску унију, јер се радикалима с оружјем додају горе споменути радикали, од којих согромна количина сада «хода»  украјинским пространствима.

Мало шта је ометало Кијев да свих ових година заустави рат да је био спреман за европски пут, али власти су сваки пут изнова налазиле изговор за убиства, гранатирање и терор. Наравно не треба заборавити ни да је Европа затвара очи на овакво понашање али постоје разлози за то, о чему ћемо мало касније причати.

Уз рат Украјину је задесио и економски пад. Гривна је била угушена немилосрдном инфлацијом, а земља је била у дуговима према међународним кредиторима. Занимљиво је да су све ове транше издате посебно за “европске” реформе, али Кијев није планирао да их спроведе, али оно што је потрошило било је далеко од тражених резултата. Ми знамо резултат: земља је била дубоко задужена, а сви нови кредити су дизајнирани само да продуже агонију.

Шта таква земља и такве власти могу пружити Европској унији? Заправо, овде лежи још један камен спотицања. Чињеница је да Европа већ може узети из Кијева све што јој је потребно. Бриселу нису потребни украјински производи, али украјинско тржиште је велико, али сада је украјинска влада спремна на све због следеће транше. У одређеној мери, корисно је за Европу да задржи овај статус кво. Ово делимично објашњава политику пристанка. Наравно, постоји трансатлантски фактор, али ово је друга прича. Међутим, и поред свега тога, ништа не спречава Кијев да спроведе реформе и покаже резултате својих партнера. Да, то не би било лако, много би требало да се промени, и требало би више од једне године, али украјинска «перемогија» кијевског режима неповратно је изгубила пет, а ситуација се не поправља.

 

Евгениј Гаман/Њуз Фронт

Тагови: ;