Док чекамо хоће ли се литургијски славити Ивањдан на Свачу, дан рођења онога који је крстио Господа а чија рука, уз ћивот Светога Петра Цетињског, још увијек крштеним држи Цетиње, полако измиче и ова недјеља у којој смо на вјечни починак испратили Момира Булатовића.

Момир Булатовић

Истог дана кад и Момир, на онај свијет пошла је и Борка Павићевић. Да није отишао баш Момир истовремено кад и она, малограђанштина из Србије и Црне Горе, слуге и плаћеници проалбанских лобија и сви српски непријатељи, направили би од Борке у најмању руку Карађорђа. Друга Србија имала би свој дан за сузе, херојске примјере из својих редова и плехове бурека из Борче. Најмање би то све имало везе са људским бићем – Борком.

Овако је Момир, човјек из срца народа који је имао народно срце, оно које је препукло оним болом који је и сам народ са њим саосјећао, показао да народ ипак зна ко се борио за њега и да ипак и поред свих магли у које је бачен, његова суза умије да прочисти хоризонт и каже нам истину.

Лако је било и почившој Борки и свим њеним чедима бити против свог народа када те у томе подржава читав свијет, није било лако попут Момира, бити против читавог свијета због свог народа. Јер нису имали против свијета бити ни због кога другог. Момир је могао бити Мило, та је понуда стајала пред њим. Да је мислио само на себе, логично и лакше је било да је то прихватио. Али Момир је урадио оно што је теже.

Народна туга за Момиром нема никакав скривени мотив, од ње нико не може за себе приграбити неку корист, она је сама, чиста и јака до те мјере да је Момировог највећег непријатеља натјерала да пошаље телеграм саучешћа. Момир је и Борки омогућио да је ожале и испрате они који су је вољели, да њена смрт не буде искоришћена за јавну провокацију народа него да на починак буде испраћена у миру и са сузама и молитвама својих најближих. Момир се и у смрти показао добрим и благим за људе који су му били политички непријатељи.

Топла рука нашег митрополита Амфилохија која се спустила на хладно Момирово чело у Кучима је додир који је оставио читав народ. Та је рука заједно са проливеним сузама угријала студен у нашим срцима и послала поруку да смо сви ми Момирови синови.

За Момиром није срамота плакати. Срамота ће бити ако не будемо достојни њега и својих суза. Јер Момиров избор стоји пред свима нама. Да останемо оно што јесмо, да не издамо, па коштало колико кошта.
Момир Булатовић је остао вјеран својим прецима и свом народу и одбио блага и признање свјетских моћника, одбио да остане на власти по сваку цијену. И што је рекао Андрија Мандић над његовим одром, да није то урадио „не би имали по коме да познамо гдје станују истина и поштење, гдје станује онај истински дух наших предака у данашњем времену“.

А он станује горе, у Кучима, у Брдима, у свим нашим планинама и забитима, гдје су се наши преци пели ка Богу, јер нису хтјели да се потурче и остану у градовима, отворе себи пут ка Стамболу и каријерама великих везира и јањичара, него да остану оно што јесу, сретајући смрт попут Момира „на своме имању, окађене душе и светла образа“.

Марко Ковачевић/ИН4С

Тагови: