Не, није штампарска грешка у наслову, заиста пише и треба да пише Звиздук. Моја баба, која је рођена и вијек провела на Сињавини, а и данас почива подно планине, тако је звала мене и моју браћу кад бисмо кроз колибу или око колибе у доколици звиждали.

„Нека ти звиждања!“, опомињала је.
„А што, баба? Шта мари да мало прозвиждукћем?“, питамо ми.

„Зато, јади те не знали, што ће ти то звиждање прећи у навику, па ћеш тако наставити да звиждукћеш и у школи и на џади, па ће те ђеца унавиђети и почети да ти се спрдају и прозваће те Звиздук са Сињавине и нико ти тај надимак маћи неће. А ти, које си памети и како си миран, одма ћеш узети да се свађаш и да се бијеш. И ето ти јада и муке, неко ће ти због тога звиждукања главу разбити.“

Говорила баба тако и поновила стотину пута све док нијесмо утувили. Нема звиждања да не бисмо постали Звиздуци који због своје особине добијају погрдне надимке, а сврх надимака и ћутеке. Тако смо у недостатку звиждукања све чешће ћутали. Оно јесте, могли смо звиждање и каквом лијепом причом замијенити, али, право да кажем, увијек ми је било милије да звиждим него да зборим. Збор и разговор је за паметне и учене људе, а ја и ови моји нијесмо од те аветне феле. Ријечи су, брате, тешке, мора се о њима и мислити, а са звиждањем ти је мозак на отаву. Осим тога, вазда ми је мерак био звиждукање и кад су ми мерак забранили сви од бабе па до градске пестокупљевине, онда нећу, вала, ни да зборим. Најмилије ми је да не каменим. Како мени тако и цијеломе моме братству и племену.

Но, и у ћутању нема некога задовољства, мора се човјек нечим занимати. Док смо имали кога или шта да чувамо били смо или чобани или војници. Неко је био и милицајац. Неко и ћутећи шпијун. Али, таман кад смо ми посмицали стоку, некако се у исто вријеме десило да на пазар оду и народ и држава. И тако се више није имало шта чувати нити око чега мучити. И шта ће човјек у тој досади него да изађе на изборе и гласа, за ДПС или нешто њему слично. Тако смо умјесто Звиздуци који добијају по лабрњи постали Гласачи који добијају позаслузи. Не бих да се, правдам, образа ми, ако га још могу имати, али чини ми се да ми и нијесмо хтјели да све ово буде овако. Али, није и да нијесмо слутили, а биће да је неко и могао знати и докучити, да ће догодине умјесто наших губица, бркова и вилица Сињавином звиждати дуге и мало дуже цијеви, меци, мине, ђипови и друга чуда која служе да би звиждала људима кроз мозак и кроз срце.

Шта да даље кажем, небих ни знао колико смо криви да ових дана нијесмо кренули да, ко бајаги, бранимо ту нашу планину. Скупили смо се ко што знамо и кренули сложно и без звиждука. Све бирани бивши Звиздуци наоружани сјећањима и драгим успоменама, да се не пометемо на оној висини умотани у лицемјерје, али не оно старо превазиђено и лажљиво, већ у ово савремено, европско. И, ко по ђаволу, сретосмо једног од последњих који је остао на Сињавини и кога баба није успјела да убиједи да престане са звиждукањем.

Питам га, ко што ми баста, шалбено:
„Образа ти, јеси ли ти потоњи Звиздук са Сињавине?“
„Нијесам, има их још неколико. Има ти један из Шарана, један из Таре, један из Липова, један с Вратла, а почесто нам бане и један Брђанин. Тако да нас има шесторица. То је да ја знам, а може бити да би се још неки нашао, него се с нама не дружи.“, вели он.
„Ајде с нама!“, зовем га ја.
„Бих, обра за ми, него ми се сад нешто призвиждукало, па кад се мало измерачим стићи ћу вас ја.“
„Добро, само немој да ти се одужи, јер нам није до чекања.“, пожурујем га да нас буде више кад банем на зборно мјесто пред камере.
„А, која је преша?“, пита Звиздук са Сињавине.
„Кренули смо, болан, да бранимо Сињавину, да њоме не звижде гранате, већ да је сачувамо чистом и слободном за звиждање вјетра и још по којег Звиздука попут тебе.“, званично му саопштисмо.
„А, то је, дакле, у питању“ – замисли се Звиздук са Сињавине, па ме упита – „Боготи, ко влада у Жабљаку?“
„Чуш ко, па ДПС.“, дочекасмо сви ми бивши Звиздуци ко из топа.
„А, у Шавнику?“
„Исто!“
„А у Мојковцу?“
„Их, још питаш!“
„А у Колашину!“
„Ни ту се не дамо!“
„А у Бјелопавлићима?“
„Ту смо ти јаки ко црна земља!“, поносно закључисмо.
„Е, онда ја нећу с вама!“, рече Звиздук са Сињавине и одзвиждука низ планину.
„Стани, јадан! Ако не кренеш с нама данас можда ћете већ сјутра убити грана НАТО пакта!“, опоменусмо га потоњи пут.

„Неће ми ни од тога бити горе. Ионако сте ме ви бивши већ напола убили…“, добаци Звиздук са Сињавине и нестаде у Сињавини, а нас остави гдје нам је и мјесто да будемо по свему бивши Звиздуци без звиждука, без образа, без наде, само са лицемјерјем.

Ма, баба је за све крива.

Јанко Јелић/ИН4С

Тагови: