У вријеме млетачког војног запосједања цјелине бококоторског залива, када је здружена флота провидура Корнера истјерала Турске из Новог (30. септ. 1687), започета је политичка управа старе Републике у читавој Боки.


Морејски рат је још трајао када је у сусједству разорен Требињски манастир (Тврдош). И само пар година касније, 1695, провидур Данијел Долфин издао је неколико декрета који јасно говоре о ставу Млетачке републике према питању статуса Српске Православне Цркве на територији Републике.
Млечани су вредновали чињеницу да на територији Републике од давнина постоји и дјелује Црква Срба којој је сједиште у Пећи. Та Црква је дјеловала у цјелини простора коју обухвата Динарски систем, а дакако и његовом спољашњем пасу, на обали и залеђу (подсјетимо на манастир Крка). Тако исто и у предјелу Старе Црне Горе.

Митрополити који су резидирали у Цетињу и прије Данила Шћепчева, сви су устоличени од стране српских патријараха и они су одлазили српским патријарсима ради устоличења ма гдје да су они боравили. Тако је јеромонах Данило Шћепчев путовао чак у Сечуј (Барања) како би на једном изузетно свечаном Сабору Српске цркве 1700. године био устоличен за митрополита Црне Горе.

У овом догађају учествовао је митрополит Захумско-херцеговачки (полухерцеговачки) Саватије Љубибратић-Руђић, који је претходно, скупа са митрополитом Герасимом херцеговачким и митрополитом Дабро-босанским у Херцег Новом устоличио црногорског митрополита Саву Очинића. Овдје не треба говорити о претходницима митрополита Данила који је зачео једну светородну династију. И није ни мало спорно да је његовим доласком на трон цетињских митрополита учвршћен један одређени вањскополитички правац Црне Горе која ће се у високој мјери наслањати на истовјерну Русију.

Али исто тако не може се спорити да се ништа у погледу статуса Цркве у Црној Гори са његовим постављењем није мијењало. Архијереји који су началствовали и управљали Црквом и прије владике Данила припадали су једној православној константинопољској и јерусалимској цркви од Истока, под јурисдикцијом Свете Пећке Матице Цркве.

То је темељна орјентација Цркве православне у Црној Гори и она се њоме кретала за намјером свог утемељитеља Светог Саве Немањића који у легитимном огњишту Цркве Источних Ромеја, глави Цркве васељенске, цариградском патријарху, тражи самосталност Цркве Срба. Глава Глави.

Када се говори о томосу, томос свједоче ријечи противника никејског чина, а најснажније охридског архиепископа Димитрија Хоматина. Али, увијек овакве јасне исказе прате замагљивања и изостављања, а то је интенција Охрида да на власт у Византији доведе узурпатора. Познато Димитријево писмо је политички мотивисано.

Тако је поступак Светог Саве 1219. године савршено легитиман и легализаторски и саборски. Он је по својој суштини – законит. Сабор Цркве је тачка сусретања свих у Цркви и народу Срба. Огријешење о Сабор Цркве је огријешење о Сабор светих лица Цркве и народа Срба од којих јако, јако велики број светих нетљених мошти лежи на простору јужних Срба.

Динарски систем је претежно стјеновит. Планинске пештери испуњене светошћу у којима су римски војници у раним вјековима хришћанства познавали Ријеч Господњу. Одавде су у првим вјековима на Апенинско полуострво изношене мошти светаца. Има ту данас и једно једнако тешко огријешење, а то је огријешење о главу оца немоћног да прехрани. Да из оскудне динарске вртаче извуче оброк. Да гледа глад или смрт дјетета и види Створитеља.

Српски народ је, а тим се именом кроз читави средњи вијек од свих означава цјелина народа који обитава у претежном дијелу Динарског система (тако кажу повеље), поднио огромне жртве са одржање хришћанства на тлу Европе, а европске владарске куће су га на мировним конференцијама продавале Турцима.

Када је Свети Сава добио удовољење своме захтијеву, он је по своме светом кораку одредио корак народа и пут и корак свеукупног Балкана. Расточена и дехристијанизована Европа и са њом сударајућа Азија, подизале су балканску бору саставницу у висине које ни један разумни народ не би себи одредио. Да подигне и у руци држи светионик црквено-државне формације царства источних Ромеја коју је разорила, не похлепа Млечана предвођених Енриком Дандолом, већ Европа која се давно одрекла Христа. Али тај темељни балкански народ је стајао у олтару.

Главе Визаније су видјеле слом царства и нису могле видјети час коначног пада. А да је пад започет у часу када је готово слијепи и јако стари дужд 1204. искочио на тле царског града, то данас не спори ни један историчар. Зато цар и патријарх у руке Светога Саве 1219. предају бакљу да њоме свијетли и зато је његов народ понио штафетну палицу сусталог царства. И сви наши архијереји и свештенство и народ знали су да је царство Истока рушено у слијепој мржњи обраћеника. Који обитава у богоборству.

У часу када се први пут појављује име Црна Гора урушавају се и балканске хришћанске државе, пада српска Деспотовина и Босанско краљевство. Период између успостављања Латинског царства и продора Мехмеда Фатиха у Босну испуњен је тегобним исчекивањем побједе исламске Азије. А највиша личност европске историје читавог тог историјског периода јест Свети Кнез Лазар. Посмотрите невјероватни и Богом надахнути труд Светог Кнеза да сабере и обједини.

Нећу помињати крунисање Твртка у непосредном сусједству, али ћу поменути Балшића на чијој је земљи свијетлила Пећ, који са Кнезом учествује у довођењу на трон Светог Саве калуђера исихасте. Српска земља је тада прожета јединством и јасном идејом и планом одржања коју су снажно свједочили насљедници – и мали и велики. Предстојећа смрт држава Православља изазвала је културно и црквено-умјетничко стваралаштво какво свијет није видио.

Док нисам почео обилазити цркве и гробља Старе Црне Горе, имао сам (на темељу резултата југословенске археологије) криву и недовољну представу о материјалном културном наслијеђу ових предјела. Они, међутим, не само по Цетињу, свједоче јединство и нераскидивост културног и црквеног простора Срба. Данас дефинитивно знамо и да генетска испитивања која су сада у своме великом замаху, казују само оно што су наши људи у 18. и 19. вијеку знали када су користили име језика „илирски“, „словенски“, „српски“. То исто је знао и бечки двор када је увео термин „Рашани“, „Расцијани“, „Раци“ и слично. Клупко народа. Аварска и словенска колонизација Балкана и стари балкански супстрат прије Ријечи Господње.

Али, историјске прилике су донијеле да се у претежном дијелу државних хартија централног Балкана у средњем вијеку доминантна народносна линија одреди као српска. И владари Срба прије Немање су писали у Цариград. И обратно. То је изгорјело. Али у списима византијских хроничара који су познавали стари цариградски скрипторијум и библиотеку, знало се да су Далматинци Срби. То је изједначено.

Ништа на свијету не може бити конституцијска карактеристика или својство било ком дијелу балканског простора којом би се издвојио из тог клупка.

Наравно да у дијелу тога простора може да се јави порив за издавајањем који надјачава традицијски корак народа ка сабрању. То гледамо сада и то није први пут.

Када данас гледам наступе појединих историчара који се појављују на телевизијским каналима у Црној Гори, видим да преовладавају личности које настоје да изнесу и бране неке посве „пречишћене“ ставове о догађајима и процесима у прошлости. Изостаје цјеловит поглед. Изостаје јако често осуда свега лошег што се догодило. Лошег, према општим цивилизацијским, хришћанским мјерилима.

Дакле, треба рећи да је историографија о Црној Гори, она званична, чинила огријешења о чињенице. Али, ваља додати: свјетска историјска наука је учинила огријешења о историју Словена у цјелости.

Исто тако, домаћа историјска наука је деградирала многе процесе и личности из наше српске народне историје. Баш ништа није погодило Црну Гору, што није и све друге саставнице српског народа. Или словенске породице народа. Традицијска Црна Гора је, међутим, прожета Светосавским и Светолазаревским завјетом и предањем. Ништа мање него, на примјер, подручје Источне Херцеговине.

Владика црногорски Висарион (Бориловић) писао је о Пећкој матици као свијетлом сунцу које сија и просипа луче по свој земљи српској. Митрополити, устоличени од српских патријараха и Црква у Црној Гори почивала је на приносу светости свих светих угодника Божјих јерусалимске и константинопољске цркве од Истока. То је цивилизацијска окосница српске земље. Она се, минимално, изражава у Сабору. Сабор се подразумјева.
Огледало историјског развитка и истовремено перспектива народа јесте способност градње народне зграде „циглу на циглу“. Одбијање револуционарних политичко-идеолошких захвата у нутрини бића народа. Овакве револуције једноставно изгоне народ из олтара на пусту пољану. Пољану без материјалног наслијеђа културе. На такву пољану је српски народ изгонила комунистичка револуција.

Млетачка република која је чинила конгломерат народа којим је управљало старо племство, елементарно је разумјела историјске мјене и магистралне историјске линије и она није хранила план о изгону Цркве Срба из свога државног домена. Личности које су заговарале такав став (најоштрије задарски надбискуп Вицко Змајевић и Матија Караман) своје су захтјеве Сенату образлагале мишљењем да је за државу штетно да на њеној територији дјелују епископи које су постављени од патријараха са стране.

Изузев у ситуацијама када је успостављана синергија између папске канцеларије и њезиних бискупа са регионалним властодршцима у Далмацији и Боки наклоњених вјерском прозелитизму, ова је држава генерално чувала слободу Цркве Срба.

Казали смо на почетку неколико ријечи о историјским приликама у којима се налазила Црква Срба у Далмацији и Боки прије више од три вијека. Аристократска држава са традицијом је, генерално, тражила модалитете сарадње са Србима на другој страни Адрије. Она је на новоу свог Сената и судске власти, своје одлуке темељила на правном континуитету црквене организације српског народа коју је добро познавала.

Горан Ж.Комар/ИН4С

Тагови: ;