Брука и срам на Зејтинлику: Споменици погинулих Срба ижврљани, да ли нам заиста ништа није свето?

Да спомен-костурнице на Виду и Зејтинлику треба да буду од злата, а не од камена, сагласни су сви који имају свести колика је била мука и жртва оних чије кости ту данас леже. Наша мала земља дала је све што је могла – камен и бели мермер за место вечног починка див-јунака. А наша несвест (да не кажемо неваспитање) додала је томе још један “украс“ – мастило и рез хемијске оловке испод имена предака.

Брука и срам на Зејтинлику: Споменици погинулих Срба ижврљани, да ли нам заиста ништа није свето?

Када данас сиђете у спомен-костурницу на Српском војничком гробљу Зејтинлик, тражећи оком име свог родног места или претка који је отишао „тамо далеко“ да се никада не врати, ружни поступци потомака неизбежно ће вам привући поглед.

На месту где се налазе посмртни остаци Тадије Ковачевића из гружанског села Белосава, 88 година после његове погибије на Солунском фронту његов потомак Невена оставила је своје име и презиме, али и податак да се у међувремену породица преселила у Београд.

Испод имена другог јунака, Реље Паламаревића, неко се досетио да хемијском оловком самоиницијативно дода – Гњилане. Да ли је та особа у међувремену питала да можда плати да се тај, њој веома битан податак, уреже у плочу, није познато. Оно што је готово сигурно јесте да скрнављење споменика није платила.

 

Брука и срам на Зејтинлику: Споменици погинулих Срба ижврљани, да ли нам заиста ништа није свето?

Од места вечног починка Милосава Милојевића његова праунука Славица направила је умрлицу. Додала је име села из ког је борац потицао, а онда целу једну грану породичног стабла, уредно исписану у доњем десном углу, како се то ради на обавештењима да је неко тек преминуо.

Примера је много. И сви до једног су ружни. Жалосни. Недостојни.

На Зејтинлику постоји књига у коју потомци могу да се упишу и на папир пренесу оно што им је на души. Не заваравајмо се, иза тог белог мермера јесу кости. Отићи на једно овакво место и писати по костурници исто је што и отићи на било које гробље и потписати се на било који споменик, крст или гроб.

Жврљотине у овој костурници не делују као израз поноса на славне претке, све и да то јесте била жеља аутора. Делује као отужни покушај да се од истинских јунака украде комадић славе за себе. Делује као неискорењена навика неког детета које, навикло да гули школске клупе, сада жврља спомен-костурнице. Делује као да ми своје споменике нимало не поштујемо.

Брука и срам на Зејтинлику: Споменици погинулих Срба ижврљани, да ли нам заиста ништа није свето?

И делује као да особа која је то писала нема шта да каже, па каже „ја“. И то пред остацима оних који су то „ја“ прво одбацили, да би рекли „отаџбина“.

Можемо ли се и ми једном васпитати да, ако не животом, а оно и минималном дозом свести и васпитања кажемо „‘отаџбина“ уместо „ја“? Да не жврљамо споменике и не цртамо по стубовима манастира? Да по зидовима здања од националног значаја не остављамо поруке полицији, навијачима супарничког тима или симпатији?

Можемо ли једном почети да ценимо своју историју и своје претке? Али ценимо заиста, добрим примерима и особинама, љубоморним чувањем споменика и предања који о њима сведоче, а не деклеративним вандализмом, виком и празним бусањем у груди…

Брука и срам на Зејтинлику: Споменици погинулих Срба ижврљани, да ли нам заиста ништа није свето?

Некоме ипак ништа није свето

Нажалост, још је примера скрнављења наших предака, попут оних који су се догодили током полагања венаца на Српском војничком гробљу на Зејтинлику.

Молитву за душе погинулих непрестано је прекидао плач једног детета од годину, годину и по дана. Дете је плакало јер су његови родитељи инсистирали да га по врелом сунцу на самој костурници, усред помена за преминуле, сликају.

У топлом загрљају, између сунца и камена, дете се топило и плакало, али они су се упорно сликали, убеђујући га да се насмеје.

Други пар, људи средњих година, током церемоније и полагања венаца, користио је спомен-костурницу као амбијент за серију својих фотографија.

Наше и стране делагације одавале су почаст погинулима, војска и полиција стајали су мирно, а жена у краткој летњој хаљини позирала је са стране, док ју је муж фотографисао, да би се следећег трена сменили.

Текст и фото: Дуња Савановић, Телеграф

извор: http://hronograf.net/

 

Коментари: