Не, у албанској борби нема ничега што је за некакво “поштовање”. Национална хомогеност – да, јесте за поштовање, политичка доследност такође, без дилеме, а борба? Апсолутно не.

Да нешто истакнемо и утврдимо за свагда: у албанској борби веома је мало албанског тријумфа. Њихове борбе побједом су завршавали други, зато што су им борбе, углавном и биле подстицане и финансиране за потребе “других” против “трећих” и томе слично.

Оно што је албанском национализму циљ, великим силама одувијек је било само средство – за сузбијање српске доминације на Балкану и њено свођење у оквирима државице. Косово, о којем данас толико причамо, Албанци би узурпирали НИКАД, да се 18 земаља у оквиру најјачег војног савеза није максимално оружано ангажовало против Срба, баш као и у случају Босне неколико година прије Косова.

Зато они споменике подижу Клинтону и Олбрајтовој, јер знају коме припадају заслуге за борбу, као што знају и коме припадају заслуге за формирање њихове државе 1912. године. А ђе су били тада? Ево једног малог илустративног примјера у виду карте.

Ми у ЦГ знамо итекако да се хвалимо како смо у то доба ослободили Метохију, како је иста била у саставу наше краљевине. Јесмо. И јесте. А знате ли што је Србија за то вријеме направила и ђе је изашла? На море. На Грчку. Одувала све пред собом. Изметлала Турску са Балкана. Албанце свела на Валону.

Све ово на карти, што ће се касније назвати Албанијом, ослободио је и освојио је српски војник. Зато је Албанија и настала, да не би настала аутентична национална сила на темељима својих давних краљевина и свога царства.

Прије него ставите тачку на реченицу да “албанска борба заслужује поштовање”, погледајте пописе становништва прије Другог великог рата. Колико их је било? Под ужасима Хоџиног режима а подстакнути Брозом, масовно су ушли на Косово, тражећи спас.

А онда су у земљи, којој нијесу плаћали ни порез, ни воду, ни струју, част поштеним изузецима, почели мало по мало да отимају, краду, пљачкају, прогоне. Нијесу навршили ни двије деценије боравка на тој земљи, а почели су да пале нешто што ту постоји вјековима. Је ли то за поштовање?

Комшијама су отимали краве, козе, палили дворишта, каменовали куће, да би у исте те куће, и људске и божје, након што су их уз помоћ великих сила испразнили, почели да врше нужде, изметом да мажу зидове, да уринирају на праговима.

Претворили су једну у сваком смислу богату земљу у дистрибутивни центар свих облика криминала. Колико знате албанских политичара који су устали против тероризма, криминала, злочина? Ево и ови данас из “нове генерације”; што веле? Да злочина није било. Можда по мало, ту и тамо, појединачно, иначе је све било цакум – пакум. Је ли то за поштовање?

Није. За поштовање је ова карта. И многе друге карте које свједоче о правој и аутентичној борби, о историјској националној потентности. Највишој коју ови простори памте.

Не поштујете ви албанску борбу, него сте престали да вјерујете у себе, и у своју. То је суштина.

Лука Радоњић/ИН4С

Тагови: ;