Победа Албина Куртија на косовским парламентарним изборима означена је, безмало, као мала револуција на загушљивој политичкој сцени косовских Албанаца. Овај вечити побуњеник и предводник младих и гневних људи, заједно са својим покретом Самоопредељење, једногласно је дочекан као новина на овом простору. Одмах иза Самоопредељења, са неколико хиљада гласова разлике, налази се Демократски савез Косова, партија која баштини наслеђе Ибрахима Ругове и различитих фракција, од титоизма до маоизма. Очекује се да савез ове две партије може донети неку врсту раскида са прошлошћу и Албанцима вратити „отето Косово”. Овај савез би, према мишљењу многих, требало да раскрсти са корупцијом, уклони команданте ОВК из структура моћи и криминала, као и да Косово окрене према Европској унији.

Самоопредељење је, у складу са светским трендом националних популиста, у косовској сиротињској средини заступало екстремно националистичке циљеве и социјални популизам. Нису никада остварили дубоки и искрен однос са америчком амбасадом у Приштини, а покушај да се овај покрет пацификује укључивањем либералног и просвећеног политичара Илира Деде није дао никакве резултате, сем што је и оно мало интелектуалаца разочарао у доследност проевропских идеала. Куртијеви перформанси са сузавцем, који је редовно бацан у Скупштини Косова, елементи анархизма и залагање за велику Албанију удаљили су га од страних центара моћи, којима није јасно како би практично и делотворно могли утицати на њега и његов покрет.

Сличне муке са странцима има и другопласирани Демократски савез Косова. Њима се деценијама не верује, нису поуздани у реализацији одлука које су доносиле стране амбасаде. Када је један од вођа ове странке утицајном амбасадору рекао да ће његове захтеве изнети пред главни одбор странке, човек који одлучује закључио је да је реч о „одсуству лидерства, старим комунистичким методама и да су они ствар прошлости”. Дакле, ниједна од две првопласиране странке косовских Албанаца не ужива неподељено поверење странаца и није извесно да би они желели да се ослоне на два несигурна политичка играча. С друге стране, апсолутна моћ прве и ударне четворке – Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја, Кадрија Веселија, Фатмира Лимаја – толико је дубока и реална да би евентуално формирање власти Самоопредељења и ДСК наишло на дуготрајне и често непремостиве препреке у мрежи криминала и њему оданих институција. И у том случају нова „револуционарна власт” остала би празна љуштура и претворила би се у мањи чиновнички апарат онемогућен да доноси било какве одлуке.

Без обзира на то колико је Вјоса Османи из ДСК у предизборној кампањи одрицала могућност сарадње са Демократском партијом Косова Кадрија Веселија и Хашима Тачија, постоји велика могућност да се ове две опције удруже и формирају власт. Моћ и уцењивачки потенцијал Хашима Тачија су огромни, и то у два правца: према странцима и на унутрашњем плану. Иако су везе са странцима повремено слабиле, иако о њему Холивуд није снимио филм, као што му је обећано у Рамбујеу, он је увек успевао да се наметне као неко ко муњевито испуњава жеље странаца и остаје фактор мира и стабилности. У замену за своју готово неограничену власт, Тачи је контролисао албански национализам и исламске екстремисте.

Та два разорна потенцијала су нешто што много брине странце и што они „у изградњи демократског друштва на Косову” нису успели да сведу на безначајне покрете. Шта ће се догодити ако се изненада појаве и запрете исламски екстремисти, којих овде има у великом броју? Ко може да их контролише? И у овом случају већина путева иде према Тачију. У односу према унутрашњим политичким конкурентима Тачи и његова околина увек су имали једну од понуда које нису могли да одбију. Уплетеност појединих чланова Демократског савеза Косова у различите афере и њихова делимична укљученост у власт део су предности које Тачи има у преговарачком и уцењивачком потенцијалу. И због тога не би требало искључити савез Кадрија Веселија и партије Руговиних наследника.

Што се Срба тиче, за њих су сви избори од сукоба 1999. до данас гласање и доношење одлука у тамном вилајету. Шта год да ураде кајаће се и какве год уступке да су направили, они нису могли да „нахране” албанске националне апетите. Онај ко је имао број телефона Рамуша Харадинаја могао је истог тренутка да реши проблем шиканирања или неке друге препреке које су му постављале институције. Племенски модел заштите, подразумева се, био је недовољан и бизаран, али се команданту са толико крви на рукама није могло ништа посебно замерити унутар албанског националног осећаја. Партије проистекле из Ослободилачке војске Косова немају комплекс кукавица у односу према Србима, што не значи да је дошло до изградње институција које виде грађанина и његова права.

Партије које „нису крвавиле руке”, са честом хипотеком српских сарадника, а ту је на првом месту Демократски савез Косова, партија Ибрахима Ругове, имају потребу сталног и упорног националног доказивања. Оне се ослањају на читав низ ситних административних и друштвених препрека разрађених у периоду албанске доминације у покрајини од 1974. до појаве Слободана Милошевића. Куртијево Самоопредељење већински, готово да нема искуства са Србима. Њихов идеалан контекст условљен је одсуством било каквог присуства српског интереса и Србије, а што се Срба и Самоопредељења тиче, тај однос се своди на досетку која гласи: Једини он није имао прилику да нас убија и да нам ограничава слободу. Ниједна од ових опција нема потенцијал да се сагласи са било којим обликом аутономије за Србе. Период пред нама, не може донети никакве велике промене набоље ни за Србе ни за Албанце, а моћ, двадесет година концентрисана у рукама неколико људи, не може се контролисати националистичким и социјалним паролама.

Тагови: ;