Сједињене Америчке Државе деценијама, од 1. октобра 1949. године, кад је основана Народна Република Кина, која је управо навршила седамдесет година постојања, оптужују најмногољуднију нацију на свету због њеног једнопартијског система. То чине до дана данашњег, уз нове прозивке – од неслагања око климатских промена, Северне Кореје, пута свиле, трговинског, па до својеврсног дигиталног сукоба. Узроци све учесталијих вашингтонских атака према све моћнијем супарнику на светској сцени нису само дневнополитички, идеолошки и економски, већ и нешто што представља непремостив јаз – судар две бескрајно удаљене цивилизације, боље рећи судар светова.

У политичко-економским лавиринтима који из године у годину отварају нове коридоре, Вашингтону је, ипак, све теже да објасни својим грађанима како то да проказана једнопартијска држава као што је означена Народна Република Кина, у свом незадрживом економском и војном расту преузима примат у светским пословима. Понеки циник би можда могао да предложи да и САД постану једнопартијска држава не би ли се супротставила нарастајућем џину са Далеког Истока. То би било лако изводљиво, с обзиром на то да већ више деценија имају двопартијски систем са забетонираном политиком супремације над свим и свачим, у којем се та два табора не разликују (осим у персоналним променама) оснивањем, рецимо републиканско-демократске коалиције, уместо што се међусобно оптужују, нарочито пред предстојеће председничке изборе, не би ли се одупрли све успешнијем моделу који спроводи Народна Република Кина.

Западна страна, међутим, никако да схвати и прихвати – ту предњаче Сједињене Америчке Државе као најмлађи члан ове групације основане пре непуна два и по века, 1776. године – да наспрам себе имају земљу са више од пет хиљада година цивилизације, која се ослања на свог највећег мудраца Конфуција (рођен 28. септембра 551. пре нове ере, у бесмртне висине отишао са навршене 73 године). Из хиљада његових изрека које ће важити док је света и века, овом приликом ваља цитирати само једну: „Није битно колико се споро крећеш све док не стајеш.” Његових око милијарду и четири стотине хиљада сународника то следи и стигли су где су стигли, а тек ће стићи. Па ко од садашњих и будућих светских главара то на време схвати и прихвати, биће боље и за њих, али и за цивилизацију коју би требало да представљају.

Борислав Комад

Тагови: ;