Боку сам први пут упознао преко писама. Као појам, нешто чему припадам као и сви моји, детерминисаност на коју ћу тек касније постати поносан из много разлога – не само из љубави и хиљадама година живота наших предака загледаних у плаветнило мора чије су се границе губиле у бескрај, док су их оштри камени кречњаци и љепљива грбаљска црвеница чврсто држали ту као стражаре својих гробова и градитеље својих преко шездесет Божјих храмова.

Када би дједа добијао ријетка писма из даљине од свога брата из Америке негдје у сред Охаја, са којим је много година раније у оном првом великом рату завршио на Крфу и плавој гробници, остављујајући свог оца у том највећем гробљу мора, а онда преко Солунског фронта свако кренуо својим путем – то је био за све нас, посебно дјецу, посебан свечани тренутак, неко осјећање блискости, непрекинутих веза и дубине заједничког поријекла. На тој посебној америчкој, миришљавој и дугуљастој коверти уоквиреним црвено-плавим, правоугаоно-декоративним орнаментима, писало је само ово:
За мога дједа
Село Кримивица
Задња пошта Радановићи
Некадашњи центар општине Грбаљ
Бока Которска
И ништа више…

Као да нема друге државе осим Боке за нас Грбљане. Ни велике Титове Југославије, ни Црне Горе која је још била само република што би било коме од наших интелигентних сељана било немогуће „уставно “ објаснити, а и другачије. За Грбљане је Бока била више од територије, шире од граница, као дио сопствене историје која траје од почетка свега у њиховим животима.

Слојеви различите културе, чежњива загледаност у Медитеран који им је текао кроз вене, огромни бродови који су им одводили најмилије за кором хлеба и уплашено чекање да након и десетина мјесеци уплови у наше море окићени брод повратник са бучном и крештавом сиреном која није никоме сметала јер у њој било толико топлине осјећања, фамилијарних планова и неког необјашњивог животног оптимизма као из митолошких прича у којима сви поморци личе на неког Одисеја, а обале Грбља и Бока бивале опет портови Итаке.

Ако би требало наћи Грбљанина било је дoвољно написати двије нераздвојне ријечи Грбаљ и Бока и послати писмо и оно би га нашло увијек, јер иако су путовали од Монтевидеа пут Монтане, далеке Јокохаме и Жутог мора, увијек би се са неким новим изразом, (мада је код нас већ било толико тавулина, кочета, бронзина, каријега, преше, галина и ко зна чега све да за ове ,,преко брда“ нијесмо могли бити ништа друго него ,,лацмани“ – речено више увредљиво него са поштовањем из своје ускости и сиромаштва реченог уважавања) поклоном или навиком враћали, да су и нехотично по природи ствари за све друге били странци на сопственој земљи као што су они у сваком другом видјели могућег насилника и непријатеља њихових огњишта и цркви, толико да је у Грбљу све до скоро и било забрањено преноћити неком друге вјере.

Они нијесу никада и нигдје отишли, били су ту чудесно своји, марљиви сељани који су салатом на которској пјаци школовали своје синове. Власници Мрчевог поља, највеће житарице Боке и изнурени радници на сопственим клачинама чији је креч (записи још из Грбаљског законика с почетка 1400. године) одлазио малим брацерама које су тешко могле наћи вез на хировитим секама од Jазa, Трстена, Бауловице или Крекавице и затим цвијетом окупане Зуковице, са пуно подводних гребена по околним градским насељима од Будве до Котора.

Никада у Грбљу нијесу могли да разумију одакле толико неке нове мржње према омиљеном учитељу вјере и Божје цркве – Светом Сави, када није у Грбљу од настанка било радоснијег, веселијег и многољуднијег скупа људи него што би бивало 27. јануара сваке године од јутарњих молитвених уздаха, народнога кола па до поднева. А онда би свих пет села окупљених око Савине главице са својим пријатељима из читаве Боке и приморја ишли кући на богати и славски ручак. Дан је обично завршавао колом у некој највећој домаћинској кући до касно у ноћ, а из куће су сви одлазили као анђеоским крилима нестрпљиво чекајући да све то ураде исто и више идуће године и тако вјечно…

Зато Бокељи нијесу никако и никада могли разумјети како то неко горе у Црној Гори Светог Саву назива ,,увезеним“, страним – кад свих њих – и Доњогрбљана и Горногрбљана не би било без Светог Саве и не само њих – него свеколиког српства.

Ту се и рађао неки додатни пркос и потреба за самосталношћу мојих Грбљана, јер одувијек су знали боље од других дочекати госта, окупити људе и пријатеље на крсну славу, пољубити руку свештенику, славити свадбе своје дјеце и по три и четири дана, дајући све на тавулин – и храну и пиће (које се само за ту прилику чувало, као и срце, а ето дочекало их је то идеолошко вријеме да је бити за свога краља, на челу своје државе ,,издаја“, а бити за непознатог који у своју војску у шуме води и женско чељаде једини патриотизам. Зато су у мрклој ноћи у старобарским бедемима изведени пред стрељачки строј својих рођака са петокраком без икаквог суда, неки млађи и од 18 година.

Некако у свему важном као да су те разлике данас постале видљивије и опасније него икада. Ту између њих у плодној приобалској и духовној колонији вјечник стражара православља и светосавља и оних који су са врхова својих камених пустиња, како је писала Исидора Секулић, чежњиво и не без зависти гледали према мору и сањали да они буду доље више него горе, јер ниже зна често бити више, пуно више…

И данас измишљају они исти из пуког страха како ће Бока кренути истим путем као што је Црна Гора кренула и отишла из Југославије јер и једна и друга су самостално и одвојено ушле у ту заједничку земљу словенског сна и историјског разочарења.

Иако Грбаљ и Бока траже да њихову посебност, њихову вјеру, цркве, слободу избора, осјећај српства уваже као што они уважавају код других, а не да им пријете казнама попут неуспјешних колонијалиста и то још у заједничкој земљи.

Е ту има довољно снаге и мало толеранције да се допусти гажење по своме, по себи, по ономе што ће бити и будућности овог слободољубивог, културног, образованог и Медитерану припадајућем народу грбаљском и бокешком.

Црна Гора мора показати да то све разумије, а не да измишља кривце своје елитистичке фрустрације и мањка познавања прилика и карактера и овог народа. Ако су грађани у њој уистину равноравни, бар толико колико права за себе желе прибавити и наметнути неки главари и потомци ,,старе Црне Горе“.

Ваљда због тога никада нијесам био ближи Грбљу и Боки, иако као да изгледа да им никада нијесам био просторно даљи…

ИН4С

Тагови: ;