Лепа су јутра у Витлејему, лишена дневне вреве, трубљења аутомобила, вике и дозивања темпераментних становника места Христовог рођења.

Таксиста Арапин нам се љубазно обраћа, поставља неколико учтивих питања. Узвраћамо с’ молбом да нас одвезе до Храма Христовог Рођења, до пећине над којом је саграђена монументална камена богомоља.

Ово здање, 326. године, по жељи своје мајке Јелене започео је цар Константин. За 1700 година постојања храм је разаран, рушен, паљен, претваран у џамију, да би на крају добио облик тврђаве подељене на римокатолички и православни део.

“Нативити”, узврати таксиста, крстећи се са три прста, дајући нам до знања да је и он православан. Молитвени комплекс Христовог рођења подељен је на два споља препознатљива дела: римокатолички и православни. Врата на каменој фасади су толико малена да ни дете усправно не може ући у храм. Некада, судећи по остацима на каменој фасади, постојао је огроман улаз у ово свето здање.

У више наврата је, зазиђивањем, смањиван како би се заштитио од освајача. Са истом похлепом су насртали крсташи и мухамеданци. “Обичај” да муслиманске кабадахије коњима улазе у хришћанске светиње није мимоишао ни цркву Христовог рођења, што је њене бранитеље навело да смање улаз. Од тада до данас у храм се улази сагињући или са поклоњењем.

Служи се на арапском, грчком, руском, понека молитва према Господу уздигне се на српском и румунском језику.

Сваког јутра на литургији је као у гротлу. Православни верници из целог света овде отварају своја срца, треперавим узбуђењем прилазе јаслама у којим су након рођења сместили Богомладенца.

У сваком храму је човек у Божјем огледалу суочен са собом. Овде нарочито. Пред Творцем, у олтару сопствене савести гордост и људски его нагло се смањују. Разбарушена нарцисоидност, као доминанта савременог човека, челом додирује хладни мермер Христовог храма. Са истим страхом прилазе руске бабушке, румунске старице убрађене у беле или дречаве мараме, наши гастарбајтери предвођени благо феминизирани чтецом у мантији, руски олигарси и њихови златом окићени телохранитељи, новинари, судије, лекари, бизнисмени…

Доброћудни доктор, Драгољуб Зубац, стигао је из Скандинавије. Мало године, више габаритност, отежавају кретање, али вером и упорношћу побеђује све физичке препреке.

“Из ових рупа ”, показује мермерни стуб у храму, “излетео је рој оса и усмртио команданта персијских пљачкаша који су се од страха разбежали, што је спасило светињу од рушења”, препричава овај учтиви хришћанин и сам ратом из Сарајева прогнан у Норвешку, где је успешно наставио лекарску службу. Међутим политичке резоне руши му искусни судија, “провокативним” двосмислицама бранећи право објекта у лонци да боље осећа учинак вреле воде од субјекта који потпаљује ватру под казаном.

Уз друштво из Црне Горе предвођено нашим мудрим и стрпљивим духовником владиком Јоаникијем, на овом ходочашћу нам се придружио смерни Небојша Новоселац трофејни спортиста, већ десенију и по селектор ватерполо репрезентације Немачке.

Рани већина на јутарњу службу у храму Рођења Христовог у Витлајему. И најмлађи члан, дванаестогодишњи Саво Пантовић, не посустаје у ревности.
Након службе и причешћа у храму Христовог рођења осећамо се полетни, поново рођени.

“Ако је неко сумњао, након ходочашћа у Јерусалиму све сумње ће нестати”, рече брат Луле, испраћајући нас, на Свету Петку, на пут просветљења и спасења.

Мишо Вујовић/ИН4С

Тагови: ; ;