Портал РТС раније је пренео изводе из документованог одговора издавачке куће «Зуркамп» са Вордпресове платформе «Тhe Goalie’s anxiety» на сва оспоравња и захтеве да се Петеру Хандкеу одузме Нобелова награда за књижевност. «Зуркамп» је 31. октобра објавио свој одговор који преносимо у целини.

Петер Хандке

Уводна напомена

Дебата која прати одлуку да се Нобелова награда додели Петеру Хандкеу у међувремену је попримила међународне размере. У наставку су прикупљене неке од најважнијих тема о којима се јавно расправљало, а које су потом упоређене с текстовима и Хандкеовим изјавама, као и истраживањима његових публикација.

Сабрана дела Петера Хандкеа на немачком објавио је «Зуркамп» у четрнаест томова 2018 (Peter Handke Bibliotek, Berlin, 2018). Други том, под називом «Есеји 2», чине радови о грађанским ратовима у Југославији и међу њима су: Збогом сањару из Девете земље, Зимско путовање Дунавом, Савом, Моравом и Дрином или правда за Србију, Летњи додатак зимском путовању, У сузама, Око великог суда, Табле из Дајмијела, Кукавице из Велике Хоче, Прича о Драгољубу Милановићу. Већина њих је преведена.

Намера овог документа је стога да обезбеди, где год је то могуће, објашњења заснована на оригиналним изворима о неким од тема о којима се расправљало и да их, по потреби, документује оригиналним цитатима из Хандкеових текстова у енглеском преводу.

Овај документ је рад који се стално развија и који ће се, по потреби, непрекидно допуњавати.

1. Петер Хандке, Србија и југословенски ратови

I.1 Неки посматрачи су написали да Петер Хандке негира или оправдава геноцид и ратне злочине

Искази:

• «Пориче српска зверства у рату на Балкану.» [Flood 2019]

• «Пориче да су добро документован геноцид починили Срби против муслимана у Босни.» [Maass 2019a]

• «Апологета је злочина.» [Vulliamy 2019]

• «Литерарно вешто пориче постојање геноцида.» [Maass 2019b]

Објашњење:

Петер Хандке није ни порицао, ни оправдавао геноциде и ратне злочине у југословенским ратовима. Непрестано је наглашавао следеће: «Никад нисам порицао, ублажавао или обезвређивао, а камоли подржавао било какав масакр у ратовима у Југославији који су вођени од 1991. до 1995. године.» [Хандке 2018g, 1013]

Током 2019. је поновио:

«Наравно, геноцид је изазвао бескрајну патњу, што никад нисам порицао. То је патња коју ништа не може да избрише. Жао ми је због мојих опаски ако су читаоце упутиле на нешто друго.» [Хандке 2019]

Хандкеова испитивања се не односе на злочине као такве, већ на начин на који се о њима извештавало. Тим медијски-критичким приступом он покушава да историјски прошири медијско манипулисање делима и ратним објавама и на југославенску и српску перспективу. (Види I.2.)

У «Летњем додатку зимском путовању» Хандке се брани од поновљених критика релативизације ратних злочина поређењем с другим ратним злочинима, као и од оптужби за одбијање прихватања кривице прихватањем српских становишта: «Али још једном обратите пажњу: као што објашњавање предисторије нема никакве везе с тим да се нешто покрене, то природно нема ни везе с било каквом релативизацијом или слабљењем. Не постоје олакшавајуће околности за освету. [Хандке 2018e, 166]

Хандкеови текстови «Зимско путовање Дунавом, Савом, Моравом и Дрином или правда за Србију» и «Летњи додатак зимском путовању» описују његова конкретна путничка искуства. То је резултат његовог медијски критичког приступа и поетских принципа. Хандке описује свој принцип писања у предговору америчком издању: «Писао сам о свом путовању кроз земљу Србију баш као што увек пишем своје књиге, своју књижевност: путем лагане аналитичке нарације; сваки одељак анализирам и проблем излажем представљајући га кроз одређену форму уз граматичко-естетску веродостојност. Тако је увек, шта год да пишем, од самих почетака до последњих дана. [Хандке1997, vii]

I.1.1 Неки посматрачи су писали да Петер Хандке негира геноцид у Сребреници

Искази:

• «Некад је порицао српски масакр у Сребреници.» [BBC 2019]

• «Оспорава масакр у Сребреници.» [Vulliamy 2019]

• «Негира сребренички геноцид.» [Cain 2019]

• «Пориче да су добро документован геноцид починили Срби против муслимана у Босни.» [Maass 2019a]

• «Хандке не сумња да су у Сребреници убијали људе, али негира да је почињен геноцид.» [Селимовић 2019]

• «Његова је лаж да је оно што се десило у Сребреници била освета.» [Селимовић 2019]

Објашњење:

Петер Хандке није порицао геноцид у Сребреници. 

Његов рани осврт на овај ратни злочин може се видети у следећем цитату из «Путовања рекама»: «Дечја сандала је узнемирила површину под мојим стопама.» «Нећеш довести у питање и масакр у Сребреници, је л’ да?, прокоментарисала је С., реагујући на то, после мог повратка. «Нећу», рекох. «Али желим да питам како објаснити такав масакр, спровести га, наочиглед целог света после више од три године ратовања […] и још је то, наводно, морало бити организовано, систематско, дуго планирано погубљење.» Зашто би побили на хиљаде људи? Шта је био мотив? Каква је сврха? И зашто, уместо истраге узрока («психопате» није довољно) опет ништа, осим продаје нагих, ласцивних, маркетиншки мотивисаних чињеница и наводних чињеница? [Хандке 1997, 73ф.]

Последња реченица се може објаснити Хандкеовом фундаменталном критиком, по његовом виђењу, стереотипног извештавања о југословенским ратовима (Види I.2.). У непосредним последицама геноцида и почетку његовог истраживања Хандке покушава да схвати околности које су до њега довеле. Опрезно покушава да одмах не потврди или поверује у све што су медији писали о тој ситуацији. То је контекст у ком први пут користи придев «наводни»:

«Комеморативни скуп поводом годишњице наводног (у том тренутку, средином јула 1996, још основаног и законитог епитета) геноцида који је почињен у С.» [Хандке 2018е, 165]

У Хандкеовом тексту о Југославији термин «наводни» појављује се три пута [у фусноти и 161], увек у горенаведеном контексту. Али он је увек свим срцем био против релативизације ратних злочина:

«И понављам љутито, испуњен бесом на српске криминалце, команданте, планере, понављам: Сребреница представља најгори злочин против човечности почињен у послератној Европи.» [Хандке 2018ф, 1017]

Често је критикована чињеница што је Хандке осудио догађај у Сребреници, али није користио израз «геноцид» кад је говорио о сребреничком погрому.

Његова терминологија упућује на стање људских права у то време. Већ 2006. Хандке користи израз «сребренички геноцид» [Хандке 2018б, 349ф]. Уједињене нације ће масакр у Сребреници прогласити геноцидом 2007. У својој изјави 25. октобра 2019. Хандке изричито износи да је масакр у Сребреници заправо био геноцид. (Види I.1.). 

Критиковано је и што је Хандке геноцид у Сребреници називао чином освете. Иако је тврдио да би босански Срби сребренички геноциде могли сматрати чином освете, он никад није рекао да је то изговор или одобравање масакра. Хандке је написао да је геноцид у Сребреници био «неопростив чин освете» [Хандке 2018е, 165], «ужасна освета и вечна срамота за одговорне босанске Србе.» [Хандке 2018ф, 1018]

I.1.2 Неки посматрачи су писали да Петер Хандке негира почињене злочине у Вишеграду.

Искази: «Критика новинарског извештавања претвара се у сумњу у сам догађај […] Хандкеов наратор [у Летњем додатку зимском путовању] негира чињеницу да се масакр у Вишеграду икад догодио… [Brokoff 2010]

Објашњење:

Петер Хандке није порицао да су у Вишеграду почињени злочини против човечности. 

То није учинио ни Хандкеов наратор у тексту. Напротив, Хандке изричито упућује на злочине почињене у Вишеграду, на пример, у следећем одељку:

«Према очевицима, многе жртве […] гурнуте су преко моста а све по наређењу младог српског паравојног заповедника» [Хандке 2018е, 137]

У критикованим реченицама Летњег додатка зимском путовању Хандке се противи начину на који новинари извештавају о рату јер, по његовом мишљењу, стреме само за причом коју желе да нађу. Критикује и начин на који новинари користе одређену врсту језика како би своје репортаже учинили снажнијим:

«Невероватно је како су сакупљачи прича очевидаца, који су се сјатили с друге стране океана, били само и искључиво окупирани својом причом, својом сензацијом, својим пленом, оним што могу да продају […], али скоро никад уз контекст, уз обављање посла који би дозволио даља објашњења и разјашњења проблема […], никако да дају предисторију која је посебно карактеристична за Босну и Југославију, предисторију после предисторије, приказивањем проблема који би довео до његове сржи на потпуно другачији начин него што је, на пример, последњи бедни књижевни одељак […] где новинар с Менхетна, унајмљен да оде у Вишеград, у залеђе босанских планина, има сведока који је успео да побегне из града, девојку пристуну кад су јој мајку и сестру гурнули с моста — у стилу Тенесија Вилијамса: «Мост. Мост. Мост…» [фуснота, 139]

Петер Хандке не доводи у питање саме чињенице. Он у тексту неколико пута указује на последице етничког чишћења и о Вишеграду пише: «Ово, у међувремену, чисто српско место.» [фуснота, 144] Такав опис и примедба о последицама рата и ратних злочина одговара његовом критичком ставу о медијима. (Види I.2.).

И.1.3 Неки посматзрачи су писали да Петер Хандке негира постојање концентрационих логора у југословенским ратовима. 

Изјаве:

• «Написао је да је погрешно говорити о «концентрационим логорима» у Босни.» [Maass 2019a]

• «Пориче постојање концентрационих логора.» [Vulliamy 2019]

Објашњење:

Петер Хандке није порицао постојање логора у Југословенским ратовима.

У Зимском путовању Дунавом, Савом, Моравом и Дрином је писао о «Српско-босанским логорима за интернацију» [Хандке 1997, 17]. Штавише, он не оставља никакве сумње у оно што се тамо дешавало:

«Тачно је: између 1992. и 1995, на територијама југословенских република, а пре свега у Босни, постојали су затворенички логори а људи у њима су изгладњивани, мучени и убијани.» [Хандке 2018ф, 1018]

Ово се у сличном облику појављује и у чланку који је 2006. написао за Либерасион а у ком објашњава да су, по његовом мишљењу, постојали српски логори, баш као и хрватски и муслимански [Хандке 2006ц].

Хандке је заиста критиковао коришћење одређеног језика, а посебно израза «концентрациони логор» за логоре у југословенским ратовима. Пратећи извештавање медија, Хандке је сматрао да су они увели нарочит језик и терминологију који се односе на холокауст како би у највећој могућој мери изазвали реакцију на оно што се дешавало [Struck 2013, 82].

Овај језик и терминологију је сматрао непримереним и противио се њиховој употреби, сем у контексту холокауста:

«Нек се појам «концентрациони логор» никад више не употреби за описивање логора који су изграђени током рата у ком се распала Југославија. [фуснота, 1017]

Треба ли онда реч «апартхејд» ограничити на њено место порекла, попут многих других речи које су примењене на Југославију, попут «концентрационих логора» итд.? [Хандке 2018б, 317ф.]

I.2 Неки посматрачи су писали да Петер Хандке искључиво заступа српско виђење игноришући друге ставове.

Искази:

• «Свуда окривљен као апологета […] српског национализма.» [Charles 2019]

• «Своје јавне наступе је користио да […] обезбеди јавну подршку вршиоцима геноцида.» [Egan 2019]

• «Став који је врло сличан погледима Милошевићевог режима.» [Illić 2016]

• «Брани те ратне злочине и прикрива их у њихово име.» [Maass 2019a]

• «Пише о томе како су Срби лоше схваћени.» [Maass 2019a]

• «Верује масовном убици и […] лажима.» [Vulliamy 2019]

Објашњење:

У својим текстовима о југословенским ратовима Петер Хандке критикује оно што сматра стереотипним извештавањем и посебно, како то види, пребацивањем кривице. У Зимском путовању Дунавом, Савом, Моравом и Дрином Хандке описује озлојеђеност језиком и сликама које користе западно орјентисани медији (Види 1.5.).

Немам ништа против репортера на лицу места (или још боље: оних који су учествовали у самом догађају са тамошњим народом) који не само да разоткривају, већ су и проналазачи. Ти истраживачи на терену су вредни хвале!

Али противим се чопорима удаљених диспечера који су своју професију писаца помешали са професијом судија, па чак и улогом демагога и који су, из године у годину користећи исте слике и речи, са својих престола, једнако ужасни пси рата као они на бојном пољу. [Хандке 1997, 74]

Хандке објашњава да је његова одлука да српско виђење узме као тему својих текстова реакција на такво извештавање. Зато покушава да се усредсреди на оно што сматра да су заправо скривена српска виђења и искуства.

«Првенствено због рата желео сам да одем у Србију, у земљу такозваних агресора. Али желео сам и да видим земљу коју сам од свих југословенским држава најмање познавао, а можда су ме и новински извештаји и мишљења о њој најснажније привукли (не мање од гласина које су ме од тога одвраћале). Скоро све фотографије и извештаји пристизали су само с једне стране фронтова и граница у протекле четири године. Кад би повремено стигли и са друге стране, изгледали су ми као обичан одраз уобичајених усклађених ставова — искривљени одрази у свакој ћелији ока и без сведочења очевидаца. Осетио сам потребу да завирим иза огледала; осетио сам потребу да отпутујем у Србију, која је са сваким чланком, сваким коментаром, сваком анализом, постајала непрепознатљивија и вреднија истраживања, земља коју је једноставно требало видети. Ко год да сад мисли: «Аха, про-Србин», или: «Аха, про-Југoсловен», а последње је реч коју је сковао Шпигел [немачке новине; Spiegel — огледало], не мора даље да чита. [Хандке, 1997, 2-3]

Пошто су улоге нападача и нападнутог, правих жртава и чистих ниткова пребрзо додељене и сервиране такозваној светској јавности. [Хандке 1997, 18]

Хандке не пориче друге ставове (види I.4.).  

У следећем цитату он самокритички сврстава сопствени покушај успостављања српске перспективе у међународни дискурс: Није ли, у крајњем случају, неодговорно […] потенцирати незнатна страдања у Србији […], док су преко границе непорецива велика страдања, од Сарајева и Тузле, до Сребренице и Бихаћа, с којима се српске муке не могу поредити? Да, и ја сам се пишући сваку реченицу питао није ли то опсцено. Питао сам се да ли такве ставове треба забранити, прогласити их за табу […] Није ли онај ко описује спорадичне губитке одговоран за разводњавање и прикривање великих страдања? [Хандке 1997, 81ф.]

У тексту Пут до река — Правда за Србију Хандке објашњава свој став. У контексту дужег одломка у ком критикује медијско извештавање о ратовима у Југославији, наводећи часописе ШпигелМонд и Тајм («Какво је то новинарство…» [Хандке 1997, 75]), он пише: «Правда је једино чему тежим. А можда би се то могло назвати и преиспитивањем, довођењем у сумњу». [Хандке 1997, 76]

I.3 Неки аналитичари тврде да је Петер Хандке изјавио да су «Срби у 20. веку више страдали него Јевреји, или бар у истој мери». 

Изјаве:

1. «Како Хандке не види да изјава коју је касније повукао и у којој тврди да су Срби веће жртве од Јевреја може бити истинита само у ограниченом контексту његове психологије и биографије?» [Kuras 2019]

2. «Инсистирао је […] да су Срби страдали као Јевреји под нацистима.» [Hemon 2019]

3. «Страдање Срба је упоредио са погромом Јевреја.» [Taylor 2019]

4. «[…] Судбину Срба је упоредио са страдањем Јевреја под нацистичким режимом.» [Traynor 1999]

Појашњење:

Петер Хандке је рекао: «Геноцид над Јеврејима је нешто што ме је највише потресло у животу» [Müller 2007]. Међутим, у интервјуу српској телевизији, датом 18. фебруара 1999, на француском језику Хандке је рекао:

«Оно што су Срби доживели у периоду од пет, или можда чак осам година, ниједан народ у Европи није доживео у овом веку. За то не постоје категорије. Што се тиче Јевреја, категорије постоје, [. . .] али ово са Србима, то је трагедија без икаквог разлога. Ово је скандал.» [Хандке 1999]

Оно што је том приликом изрекао убрзо је исправио у свом писму немачком часопису Фокус, објављеном 15. марта 1999. године где пише [Хандке, 1999]:

«У разговору за Југословенску радио-телевизију, који је вођен на француском у Рамбујеу, у једном тренутку сам се збунио. Када сам рекао да постоје категорије кад су у питању Јевреји и да се о томе може говорити, хтео сам да кажем управо супротно. Тако нешто ми се дешавало и раније, да нешто што ми је у глави записано на један начин да сасвим другачији усмини исказ, погрешан. (Проблеми те врсте нису за психолога.)

А ево шта већ дуго стоји записано у мени: Не постоје категорије кад је у питању истребљење Јевреја. Јевреји су изван сваке категорије, о томе нема говора, то је јасно. Али људи који су у овом веку у Европи највише страдали, после Јевреја, и то од Немаца, Аустријанаца и католичких хрватских усташа, по мени су Срби. За мене је просто несхватљиво све оно што је раније учињено српском народу, али и ово што се сада чини. Ита ест.»

Касније је ту исправку поновио више пута [нпр., Хандке, 2018г, 1013ф; Хандке 2018ф, 1020].

I.4 Неки критичари су написали да Петер Хандке никад није доводио у сумњу своје изјаве и да се није дистанцирао од њих. 

Изјаве:

5. «Он током година није одступао од својих ставова.» [Illić 2016]

6. «Хандке је годинама писао о томе како су Срби погрешно схваћени.» [Maass 2019a]

Појашњење:

Још од 1996. године у немачким, али и у светским медијима редовно и интензивно воде се контроверзне расправе о Хандкеовим изјавама. Само о контроверзним изјавама објављени су бројни есеји, па чак и књиге [види Deichmann2017; Zulch1996; Gritsch2019].

С годинама, Хандке је више пута покушао да објасни и ревидира своје раније изјаве, одговарајући на оптужбе попут оних које су опет испливале у најновијим дебатама. На пример, у чланцима «Шта нисам рекао» и «Одговор у покушају» из 2006. године [Хандке 2018ф; Хандке 2018г], почев од исправки у Фокусу од 1999. године [Хандке, 1999; цф. И.3.].

У многим текстовима, одломци који му се приписују као изјаве у ствари представљају питања. Како не верује медијима (види I.2.), Хандке сматра да је важно да му се дозволи да доведе у питање оно што се о њему пише: «… Што ипак само показује како се телевизијски извештаји и слике трансформишу и дезинформишу оног који прима информације.» [Хандке 2018ц, 14].

«Правда је једино чему тежим. А можда би се то могло назвати преиспитивањем, довођењем у сумњу.» [Хандке 1997, 76]

1.5 Неки критичари су писали да се Петер Хандке подсмева жртвама ратних злочина или да њихова страдања не схвата озбиљно

Изјаве:

7. «Хандке исмева жртве, руга им се.» [Brokoff 2019]

8. «Што се тиче господина Хандкеа, када га је новинар упитао да ли га се дотичу страдања у Босни, он је одговорио: «Можеш да набијеш те твоје лешеве у дупе! «[Hemon 2019; цитат је у међувремену исправљен]

9. «Када су критичари истакли да су лешеви жртава доказ српских злодела, писац је одговорио: «Можете да набијете те ваше лешеве у дупе.» [Ирски Тајмс /Irish Times 2019/]

Појашњење: 

Хандке никада није рекао «Можете да набијете те ваше лешеве у дупе.»

Немачки часопис Шпигел је пажљиво истражио порекло овог лажног цитата [Бајер и др. /Bayer et al./ 2019]. Током турнеје на којој је читао одломке из књиге «Пут до река»,18. марта 1996. године у бечком Академском позоришту аустријски новинар Карл Вендл упитао га је зашто је посетио само Србију, а не и Босну. Карл Вендл је наставио рекавши да су новинари који су посетили Босну, а посебно Сарајево, били далеко више забринути од Хандкеа. На то му је Хандке одговорио: «Можеш да набијеш ту твоју забринутост у дупе.» Важно је истаћи да Хандке уме да буде провокативан, а добар пример за то је његова драма из времена када је почињао а коју је насловио «Вређање публике»

Међутим, то не значи да се Хандке ругао жртвама. Штавише, истина је нешто сасвим друго. [Хандке, 2019] Хандкекови текстови који су у дискусији наведени као доказ да он исмева жртве, или да умањује њихово страдање [нпр. Brokoff 2019] само су критика онога што Хандке сматра неадекватном употребом језика и слика како би страдања била предочена читаоцима. Хандке тврди да нејвећи број метода „приказивања» страдања у тексту и слици на крају не испуни своју основну функцију, већ се реално коирсте у политичке или друге сврхе. «Масакри», «концентрациони логори», «геноцид», «етничко чишћење», «масовна силовања», «солдатеска», «крволоци», «просрпски», и сви крупни кадрови «руку на бодљикавој жици» (без бодљи), «суза на трепавицама», «стараца тужног погледа». Личе ли слике из Босне из тог периода, на оне са македонске, албанске или црногорске границе? Не, поставке слика које су у Босни направљене, углови из којих су сликане, начин на који су рађене врло су слични. Каква је то истина која се састоји углавном од крупних кадрова и ганутљивих коментара? [Хандке, 2018х, 183]

За Хандкеа је медијска употреба одређених новинарских техника за приказивање ратних страдања појединца само једне стране непримерена је и пристрасна:

Ипак, зар се није нашао неки посматрач и пре него што су се појавиле слике избеглица које напуштају Крајину, који би приметио да су српске жртве, готово неприметне до тог тренутка, по правилу изгледале сасвим другачије на слици, у пратећем тексту од великих жртава других народа? Да, на фотографијама и сл. неколико Срба о којима је и те како имало шта да се извештава, они као да су «нестајали», што немоновно буди сумњу, ако се узму у обзир њихови сапатници, припадници осталих зараћених народа. Ови други су, не тако често, можда не баш позирали, али је било јасно да их је неко наместио да стану тако да то одговара очекиваној визуелној или извештачкој перспективи.

Мада су несумњиво страдали, они су приказани у страдалничкој пози. Током година ратног извештавања, упркос томе шро су њихове патње биле дуготрајне и стварне, и мада су се, без сумње, увећавале, било је лако уочити да су они послушно правили тражене мученичке гримасе и позирали испред објектива и микрофона међународних фотографа и извештача, пратили њихова упутства и сигнале и испуњавали њихове редитељске захтеве.

Ко може да ми каже да грешим или да сам злонамеран кад гледајући крупан кадар жене која гласно рида иза решетака затворског логора, ја видим да она послушно прати упутства фотографа међународне новинске агенције који стоји испред логорске ограде; чак и у начину на који се жена држи за жицу видим нешто што је предложио трговац фотографијама? Можда грешим, можда имам неког паразита у оку (дете, у крупном кадру на једној фотографији, вришти у наручју жене, његове мајке?, а на следећој фотографији, у даљини, у групи људи, мирно лежи у наручју друге жене, његове праве мајке?), али зашто онда никад нисам видео тако пажљиво уоквирене, мудро осмишљене и очито добро припремљене фотографије — бар не овде, на «Западу» — Срба који су жртве рата? Зашто су Срби ретко, скоро никад приказивани у крупном плану, зашто готово никад нису приказивани сами, већ углавном у групи и готово увек само на средњој удаљености, или у позадини као да нестају и зашто их, за разлику од њихових хрватских или муслиманских сапатника, скоро никад нисмо видели да директно гледају у камеру, већ смо их углавном виђали из профила или погледа упртог у земљу као да их гризе савест? Као да су неко страно племе? Или као да су превише поносни да позирају за сликање? Или можда зато што су сувише тужни да би то радили? [Хандке 1997, 20-21]

I.6. Неки посматрачи су написали да је Петер Хандке «обожавао» Слободана Милошевића критикујући га што је присуствовао његовој сахрани

Изјаве:

• «Заузео се за Србију и вођу те државе, Слободана Милошевића, током ратова у Југославији деведесетих година.» [Elam, 2019]

• «И вероватно би било тешко љубљење у образ с председником иза кулиса геноцида сматрати изванредним доприносом подједнаком вредновању свих људи.» [Fjellström, 2019]

• «Тешко је схватити шта га је нагнало да обожава чудовиште попут господина Милошевића.» [Hemon, 2019]

• «Господин Милошевић га је позвао да буде сведок на његовом суђењу у Хагу, што је господин Хандке љубазно одбио, иако је више пута присуствовао суђењу.» [Hemon, 2019]

• «То је исти човек који је био спреман да дâ изјаву у корист ратног злочинца Милошевића као сведок одбране пред Међународним судом правде у Хагу.» [Маринић 2019]

• «Одржао је дирљив говор на сахрани.» [Jensen 2019]

Појашњење:

Петер Хандке је једном посетио Милошевића док је био лишен слободе Хагу и присуствовао је суђењу. Ниједан други сусрет није документован. Потом је присуствовао његовој сахрани.

Хандке овако описује посету Милошевићу у затвору:

«Исто тако нисам био знатижељан кад је реч о непознатом «пријатељу» (Милошевићу) и ништа нисам желео да сазнам о њему, бар не нешто што је везано за суђење. Било ми је помало непријатно мислећи да га је као оптуженог његов правни саветник натерао да се састане са мном. [Хандке 2018б, 338]

Када је дошао, Милошевић је све време Хандкеове трочасовне посете држао монолог [Struck 2013, 239]:

Само… кога је Слободан Милошевић желео да убеди својим опажањима? «Чему толики труд?», […] питам се сад и да ли је Слободан Милошевић мени изложио своје ставове и тврдње толико детаљно и страствено зато што то није могао да уради на суду? [Хандке 2018б, 363ф]

Хандке критикује предрасуде о Милошевићу које су у медијима постојале и пре него што су прикупљени докази у Међународном суду за бившу Југославију. За Хандкеа, претпоставку невиности, чак и у Милошевићевом случају, може оспорити само судска одлука. Хандке своје сумње формулише пажљиво, испитивачки, узимајући у обзир и могућност да можда није у праву:

Старомодни посматрач чији је поглед готово аутоматски усмерен на оптуженог, окривљеног и сад, у случају Слободана Милошевића, на специфичног окривљеног који је, иако би суђење против њега требало да траје више од годину и по дана, унапред осуђен. (А можда и грешим?) [Хандке 2018д, 278]

Али Хандке је то и и ближе објаснио:

Ниједном у својим делима нисам описао Слободана Милошевића као «жртву». [Хандке 2018г, С. 1013]

Петер Хандке закључује да су Међународни кривични суд за бившу Југославију и суђење против Милошевића дата и неизбежна чињеница:

Захваљујући извештајима са претходних суђења одржаних тамо (у Међународном кривичном суду) против (цитат) «мање важних» окривљених, као и, још више, мом директном учешћу у њима у улози гледаоца, иако сам био скептичан у вези са судом на тргу Черчилплејн , сама зграда, њена локација и нарочито њен сложен, хијерархијски структуиран декор, изгледали су ми као нешто, не нужно легитимно, али дато и неизбежно. [Хандке 2018б, 336ф.]

Осим тога, Хандке не сматра да је Милошевић невин:

Да, моје «унутрашње убеђење» иде тако далеко да не само да сматрам да је Слободан Милошевић пред погрешним судом, већ сматрам да уопште није «невин» (то, као што сам рекао, нема никакве везе са мном), већ сматрам да „није крив у смислу оптужби», као и у смислу организације суђења, његовог почетка, као и начина на који судије то суђење воде. [Хандке 2018б, 356]

Хандке наглашава потребу за другачијим приступом новинара извештавању о људима попут Милошевића.

Јер, ако је он [Милошевић] облик зла (које је претходно било непознато), то новинар треба да истражи, а не да напада и осуђује. [Хандке 2018ц, 105]

Петер Хандке је био први именован као један од хиљаду шест стотина сведока одбране у суђењу против Милошевића. Одлучио је да не сведочи на суђењу против Милошевића: У међувремену, једно је сигурно. Нећу бити сведок на суђењу против Слободана Милошевића. Не занима ме то. Не желим то. Не могу. [Хандке 2018б, 331]

Милошевићева сахрана 

Касније, 2006. године, Петер Хандке је присуствовао Милошевићевој сахрани. У говору је рекао следеће:

Као писац, волео бих да нисам сада сам овде у Пожаревцу, већ у друштву још једног писца, Харолда Пинтера, на пример. Његове речи би биле снажне. Моје су слабе. Али слабе речи ће данас бити овде. Ово није дан само за јаке речи, већ и за слабе. [Од тог тренутка сам причао на српскохрватском, говор који сам сâм саставио, а касније га и превео:] «Свет, такозвани свет, зна све о Југославији, Србији. Свет, такозвани свет, зна све о Слободану Милошевићу. Такозвани свет зна истину. Зато тог такозваног света данас нема, и то не само данас и не само овде. Такозвани свет није свет. Ја знам да не знам. Не знам истину. Али ја гледам. Ослушкујем. Осећам. Сећам се. Питам. Зато сам овде данас, близу Југославије, близу Србије, близу Слободану Милошевићу.» [Хандке 2006а]

Неоснована је тврдња изнета у часопису Nuvel obzervater да је Хандке махао српском заставом на Милошевићевој сахрани и положио руже на Милошевићев гроб. [Struck 2013, 248]. Хандке је поднео тужбу и добио спор вођен због ових и других навода изнетих против њега у француској штампи [Herwig 2010: 250].

У самом Хандкеу су почеле да се буде сумње на сахрани јер није желео да га повезују с националистичком или јаросном реториком одређених говорника: 

Међутим, слушајући једног од претходних говорника у Пожаревцу, осећај ми је говорио: «Не, не после овог ватреног генерала и политичара који вапи за осветом, при чему су обојица желели да распале масу која, изузимајући неколико изолованих случајева узвика, није дозволила да је колективно понесе бесна или љутита реакција […].» [Хандке 2006б]

Милошевић је био последњи председник сада непостојеће државе. У интервјуу датом 2007. године, Хандке на тврдњу новинара: «Желели сте да се опростите од државе у којој је он [Милошевић] био последњи председник», лаконски одговара: «Тако је.» [Müller 2007].

За Петера Хандкеа, Југославија је била посебна држава коју су подржавале разне језичке заједнице. Хандке се дивио «њиховом прилично неформалном, за многе чак и одушевљеном спајању 1918. године, након краха Хабзбуршке монархије, први пут у оквирима сопственог независног краљевства у ком окупљене земље више нису морале да буду колоније у сенци, а њихови језици шапат робова.»[Хандке 2018а, 13] Био је нарочито задивљен тиме што се велики део југословенског становништва одупро нацистичкој окупацији у Другом светском рату. Били су то људи различитих погледа на свет који су се удружили у борби против фашизма [види ибид.]. За Петера Хандкеа је Југославија била важна због њене антинационалистичке и антифашистичке историје.

Хандке је изнео још један разлог што је присуствовао сахрани. Критиковао је језик медија, који, по његовом мишљењу, није био у складу са претпоставком невиности.

Језик ме је одвео тамо, језик такозваног света који је знао истину о овом «касапину», овом «диктатору», кривом «изван сваке сумње», кога је требало кривити за сопствену смрт јер је «избегао осуђујућу пресуду, извесност доживотне казне.» Зашто онда, питао сам, и даље постоји потреба да га суд прогласи кривим? Такав језик ме је натерао да одржим свој кратки говор у Пожаревцу — језик те врсте, не лојалност Слободану Милошевићу, већ лојалност том другом језику који није одраз ни новинарства, ни преовлађујуће идеје. [Хандке 2018ф, 1020ф.]

1. Однос Петера Хандкеа према национализму и фашизму

II.1 Неки посматрачи су писали да Петер Хандке има сроднички однос са национализмом и фашизмом

Изјаве:

• «У Петеру Хандкеу европске десничарске силе одавно имају непоколебљивог заговорника.» [Jensen 2019]

• «То је човек који је отворено подржавао ултранационалисте и фашисте на Балкану.» [Един Кадрибеговић, говорник Уније Босне и Херцеговине у Норвешкој, цитиран у Bach 2019]

Појашњење:

Петер Хандке је одувек снажно осуђивао национализам и фашизам:

Хандке невољно учествује у савременим дебатама, али када га новинар пита шта мисли о националистичком таласу у Европи, он одговара: «Разликујем национализам и патриотизам. Моја земља је Аустрија. Када неко увреди моју мајку, моју браћу или моју земљу, а да их не познаје, постајем патриота. Али апсолутно сам против национализма.» [Bassets 2019]

У једном претходном интервју Хандке је изјавио: «Постоји разлика између патриотизма и национализма. Патриота реагује само кад му нападну земљу.» [Müller 2007] Хандке иде још даље у својим делима:

Али никад нисам постао «Словен», па чак ни «полу-Словен», иако сам у међувремену половично научио да читам овај језик. Ако се данас осећам делом неког народа, онда је то управо тај народ никоговића — што понекад може бити схваћено као предност, а понекад као безнађе (у тренуцима када ни ја не могу да замислим заједничке везе које тај народ никоговића повезују широм света).

У својим текстовима, нарочито о Југославији, Хандке своје противљење немачком национализму и фашизму јасно изражава. Немачки новинар Лотар Милер скренуо је пажњу на ову чињеницу написавши: «Ехо-комора дебате о Хандкеовим текстовима о Југославији не само да је обухватила тадашње ратове, већ и масакре Другог светског рата.» [Müller 2019]

У књизи «Путовање рекама» Хандке спомиње Крагујевац и Краљево, места где су током нацистичке окупације Немци побили на хиљаде људи. [види Müller 2019 и Хандке 2018ц, 73]:

А, за разлику од тога, колико су Немци (и Аустријанци) били свесни онога што су више пута урадили и изазвали на Балкану током Другог светског рата? Да ли је то било напросто «познато» или и заиста присутно у заједничком сећању као оно што се догодило Јеврејима, или макар упола толико присутно као што је и даље присутно међу Југословенима који су кроз то пролазили из генерације у генерацију […] [Хандке 1997, 78-79]

Управо је због тога опрезан кад је реч о новом национализму у бившој Југославији и, надасве, улози Немачке у томе. Чак се и питао да ли Немачка, од толиких земаља, треба да се укључује у ове сукобе, који ће се показати као прва војна мисија после Другог светског рата, и то без одобрења Уједињених нација. Лотар Штрук додаје:

«За неког попут Петера Хандкеа, који презире немачки националсоцијализам и све што он подразумева, било би историјски бестијално да, од свих земаља, Немачка, која је окупирала Југославију током Другог светског рата и склопила пакт са хрватским фашистима (и уз то им дозволила да оснују сопствену државу), сада дипломатски уништи Југославију.» [Struck 2013, 33]. Хандке нас подсећа да ни случајно не смемо дозволити да се злочини које су Немци током Другог светског рата починили — забораве: «По завршетку рата Жан-Пол Сартр је посетио Крагујевац. То је индустријски град с неких две стотине хиљада становника. Ту су током рата Немци заробили и стрељали средњошколце и њихове професоре. Сартр је могао да осети како је цела земља обавијена болом, да цела Србија болује. А тај бол су узроковали Немци и то мора остати урезано у њиховим срцима. [Хандке 1996]

II.2 Неки посматрачи су написали да Хандкеови текстови побуђују мржњу.

Изјаве:

2. «Хандкеови политички памфлети нису књижевност — то су позиви на мржњу који јачају предрасуде.» [Еди Рама, албански премијер, цитиран у Andersson 2019]

Појашњење:

Ниједан текст Петера Хандкеа не побуђује мржњу, напротив. Говорећи о књизи «Путовање реком» он изјављује:

«Мој текст од речи до речи представља штиво који позива на мир. Они који то не виде не знају да читају. […] и апсолутно је непотребно да им се наши интелектуалци придружују у мржњи. Ја сигурно нисам ишао тамо да бих се придружио мржњи. [Хандке 1996]

Осим тога, он разликује љутњу, бес и мржњу:

Мени су, као писцу, љутња и бес алати, али не и мржња. Моји чланци о Србији често су се бавили мржњом коју сам наводно осећао. Наравно, љутња и бес имају своју улогу, али се преносе у језичку игру речима. [Хандке 1996]

У књизи «Путовање реком» Хандке објашњава како уметност може да допринесе борби против мржње и залагању за мир: Моје дело је другачије. Добро је забележити чињенице о почињеном злу. Али за мир је потребно још нешто, нешто што није ништа мање важно од чињеница. Дакле, сад је време за поетику? Да, ако се она схвати као потпуна супротност од неодређеног. Или можда као оно што веже, што обухвата — подстицај за заједничко сећање, као могућност помирења појединаца, за друго, заједничко детињство. Како онда? Оно што сам овде написао било је намењено разним читаоцима с немачког говорног подручја, баш као и разним читаоцима у Словенији, Хрватској и Србији, јер искуство ми говори да ће то заједничко сећање, то друго, заједничко детињство наступити управо кроз скретање пута зарад бележења тривијалности и биће много дуготрајније него кроз понављање главних чињеница. «На једном месту је на мосту годинама стајала лабава даска.» «Да, и ти си то приметио?» «На једном месту су испод презвитеријума у цркви степенице почеле да одзвањају.» «Да, и ти си то приметио?» Или напросто да заобиђемо то заједничко — јер га сви делимо — заробљеништво у реторици историје и актуелност и пређемо у много продуктивнију садашњост: «Погледајте, пада снег. Погледајте, тамо се деца играју» (уметност диверзије, уметност као суштинска диверзија). И тако сам осетио, тамо на Дрини, потребу да бацим камен преко воде ка босанској обали (али нисам могао да га нађем). [Хандке 1997, 82ф.]

III. Додатак: Петер Хандке и његова сексуална партнерка Мари Колбин

Изјаве:

• «А сада почаст добија Хандке, књижевник чија га је бивша партнерка, Мари Колбин, у отвореном писму 1999. оптужила да ју је ударао и тукао» [Stokowski 2019]

Појашњење:

Да објаснимо у потпуности позадину ове приче: Године 1999, готово деценију пошто се растала од Петера Хандкеа, Мари Колбин је написала отворено писмо у ком га је оптужила да ју је ударао и тукао. 7 Хандке је то признао биографу Малтеу Хервигу и објаснио своје поступке:

Затим стижемо до приче која је опште позната. Године 1999, отприлике деценију после њиховог растанка, Мари Колбин је написала отворено писмо. У њему је оптужила Петера Хандкеа да ју је ударио. «Још чујем како ми глава удара о камени под. Опет могу да осетим његову чизму на свом стомаку и песницу на лицу. Не, ти ниси човек мира!» Ове три реченице су цитиране широм света. Претерано савршено се уклапају у слику Хандкеа као мрачног браниоца Србије. […] Данас је она бесна што су људи њен чланак свели на последње три реченице. Али не жели да их повуче: «Вербално сам исказала свој бес.» […] Да ли ју је стварно тукао? Питао сам то Хандкеа кад смо се опет састали у Шавилу: «Тући је глуп израз јер звучи самоправедно», одговара. «Било је то у самоодбрани. Осим тога, није реч о ударцу у стомак, шутнуо сам је у задњицу. И мислим да сам је добро ошамарио. Само сам желео да радим, а то није било могуће. У неком тренутку сам изгубио живце. У сваком случају, то није било добро. Ни сам себи се нисам свидео. [Herwig 2010: 242]

Тагови: ; ;