Ко види даље од врха носа, видио је „немоћ моћних“, видио је пуку гротеску владајуће странке на потоњем конгресу. „Немоћ моћних“ како је рекао писац Хавел, а не политичар Хавел. Нисмо случајно баш Хавела извукли са историјског сметлишта.

На конгресу, владајућа партија (тако сам, успут, у пролазу видио), хтјела је да покаже – монопол насиља. Насиље се очитовало и присуством оних, који стрепе, да би (колико ноћас), могли бити ухапшени. Зашто би ова тврдња морала бити тачном. Зато што и сасвим мали и провинцијски диктатори, задржавају понеку стаљинистичку методу. Данас си на конгресу, сјутра си у Сибиру, или у Спужу.

Са друге стране, владајућа партија морала је јасно показати монопол насиља из простог разлога што, и још понеко (изван владајућих структура), такође, дјелује искључиво насилним путем – и ти други – дјелују само путем монопола насиља. Како теку дани и смјењују се године и конгреси, тако су и тротоари крвавији, све у ужасној борби да се монополизује насиље.

(Уочи конгреса, кртица је оцинкарила тамо нечији шлеперчић цигарета, али та провала, није се могла прочитати на лицима супротстављених кланова на конгресу. О, не, ту су пала срдачна руковања, ту су уважавања преливана пуним осмијесима, ту се цаклијаху порцулански зуби, и порцуланске шољице цапуцина).

Монопол насиља био је видљив и по структури конгреса: конгресмени бијаху, махом, пуки партијски анонимуси, без нарочитих букета младих кадровика, сасвим занемарене и скрајнуте депеесовске даме, елем, без гостију из важних и утицајних амбасада, без иједног озбиљнијег политичара из региона, све с коца и конопца, тушта и тма. И, наравно – Липка…

То што је конгрес убрађен старим и изблијеђелим крпама – Вуком Драшковићем и Новаком Килибардом – не значи ништа, нити је та слика подигла, нити срозала ниво конгреса. Недостојни икаквих метафора, просто, нашла врећа закрпе, и ништа више.

Чујемо како народ још додаје, да су уз Вука и Новака, фалили Паја и Синђа. То би, тек, био – четверац по лику и дјелу владајуће клике. Па, ипак, удбини „четници“ Паја и Синђа, више су ‘духом’ били на конгресу, него Вук, и Новак. То му дође тако што су Вук и Новак срасли са – последицама удбе. Попут бића која су преживјела ужас реинкарнације, па су, ето, унеколико, задржали раније обрисе облика, а, тобоже, очишћени од предходног живота, морала, идентитета, културе, заблуда, и тако редом… Таквом бићу једино је остало да пориче и самог Бога.

Ко има прст образа, Вука и Новака ниђе не зове. А, коме су они званице, тај је гори од обојице.

Као кад стари и олињали вук, без зуба, сиђе за стадом са планине да презими у селу, и брсти љесковину и шеварину, зобље трњине и глогиње, лиже корита, и лапће воду из бара по путу. Ни пашчад неће да лају у његовом правцу. И, све тако, неђе до Савина дана, док не липше уз неки плот, или појату.

Читајући ових дана фрагменте пријатеља, писца, интелектуалца, без претјеривања човјека институцију, обрадовала ме једна сјајна дефиниција. Наиме, говорећи о писцима скрибоманима, писцима који су се чешали о историју, цркву, политику, мртвачке сандуке војника, о месождерима који сваког боговетног дана брсте и латице косовских божурова, о стихоклепцима који римују карме и сарме, каже, како они, ипак, никад нису могли направити – никакву штету српској култури. Хвала драгом другу што ме заувијек ослободио ове напасти и пошасти.

Тако, ни Вук, ни Новак, више не могу направити никакву штету, ни политичку, ни књижевну. Баш као што ни онај вук који зимује у селу, не може направити – никоме, никакву штету.

Конгрес владајуће партије јесте пресликано политичко безнађе у Црној Гори 1917. године. Имамо краља (са малим к), али, немамо државу… Немамо, ни мало (д), од државе…

Бећир Вуковић/ИН4С

Тагови: ;