Политике појединца

У времену кад су медији експлоатисали тему и разводнили проблем слободе, те докраја произвели гигантски политички спектакл подједнако присутан на свим нивоима, врло тешким се чини осмислити нови вид отпора, против диктатуре која транспаретно доминира. Па ипак, ненасилне демонстрације исказују протест невиности, рекао би Џон Бергер. Ту није битна масовност – додаје – прије наде треба полагати у дух јединства.

Политике појединца

Све су прилике да моћ не трпи неправду, међутим, испоставља се да је сасвим немоћна пред ненасиљем и мирним отпором, јер тај начин непристајања собом открива у чему је истрајност што улива страх сваком аутократском апарату владања. С једне стране разузданост и неронизам, с друге – молитва и сабраност у тиховању!

Напротив, властима савршено одговара еруптивни и афективни излив који је по природи интензивности осуђен на краткотрајни утицај ефекта; ту има највише од перформанса, битне, али не и суштинске форме отпора. Слобода је постојано, осмишљено и освијешћено стање…

За разлику од власти којој је избор дјеловања поприлично сужен – увијек су то репресивне праксе искључења, дисциплине и казне које себе прогутају изнутра, инсталиране да дјелују на одређено, дакле, прелазно вријеме до нових, будућих форми моћи – облици отпора су нешто попут досјетке: чист и несводив, прије свега непредвидљив објекат којим језик зрачи.

Тако да, у суштини нееластичан и круто коначан у својој идеји, тоталитаризам стрепи од смијеха, слободног садржаја политичког појединца, на којег и ово друштво мора моћи почети рачунати.

Будућност може бити само у знаку демократије, у друштву различитих што представљају и значе ненарушиво јединство; то је бит плурализма: рад на ненарушивој, и увијек тек ширећој, необухватљивој слободи, чија је свијест (и) политичка.

Сибин/ИН4С

Коментари: