Излазак из Египта

Бију га ко вола у купус, каже ми пријатељ. Провалила га и ђеца. И ђеца виде да он не зна шта прича, а мисли да зна. Унавиђела, не дају му извући језик из главе. Сваку му обрну наопако. Пуца му са сваке стране, звони му у ушима. Не може да зна ко га све бије. Али зна зашто. Бије га истина, али жив неће да призна.

Виде сви да више не зна куд иде, ни куда ће Црна Гора с њим. Кад би то признао, више он не би био он. А Црна Гора би престала да иде путем кога нема. Зато наставља да срља, и само хоће како се неће. То му је правило власти и владања, и илузонистичког постојања. Какав кокаин, доста му је дрога власти, од које нема отровније. Она најдуже може да држи у заблуди, – у заблуди сувереног владања, над собом и својом државом.

Јер диктатор не трује само себе уживањем у апослутној власти, него трује и оне којима влада. Па кад се сва та отров упушти у антидржавни крвоток, затрује и космос. Видиш да се за мало не потровасмо сви у Црној Гори, говорио ми је Ранко. Кад Балканац хоће да постане узорни глобалиста, или овејани комуниста кад хоће да постане богослов, има ли што страшније, и јадније? Да ли је Хашим Тачи учио од Мила, или Мило од Хашима? Јел им учитељица била Хилари Клинтон, или Медлин Олбрајт? Доиста то се само може десити на Балкану – јер је овдје било доста цивилизацијских празнина.

Али Балкан има и другу страну, свјетлију, од које он бјежи као ђаво од крста. Ту се чувало и оно најдубље памћење, дубље од онога што носи и затире цивилизацијски ритам. Код
нас је остала сачувана метафизика и интуиција као запретано језгро колективног памћења. А над тим језгром (неки то називају и бомба с непознатим пуњењем) не може се успоставити партијска контрола, ни свјетска влада. А ко покуша, уђе у проблеме као Ђукановић, као Милошевић (ранији), као Чаусшеску.

Наш предсједник, мјесто тог метафизичког језгра, има нулу. Која се већ у њему разгоропадила. Зинула је та црна рупа да поништи, не само њега, него и Црну Гору. (Ранко га је називао „наднечовјек“).

С друге стране, народ се пробудио из тог дубоког језгра, и сви су дозвани истим гласом, истом мишљу, сјетили се свега од почетка, и довикују му: Џаба зијеваш гладна нуло, себи ћеш у
уста улетјети, ало! Пјева Христова војска која ових дана силази с планина, излази из градова уз звоњаву Христових звона, -рекло би се и да неки слијећу с неба, долазе из прошлих времена.

Пропламсала је та ватра на свим континентима: Христе Боже распети и свети, Црна Гора сунцу правде лети…У згуснутим временима, сва времена се сједињују. Човјек би с радошћу пристао да подноси све муке и невоље, само да тај моменат доживи. То је пјесма коју пјевају сви заједно, у радости што су се срели у истини и љепоти. Ненаучена пјесма, која се сама казује, рађа надахнуће, топи на ватри змију Обмане.

Замисли ти сад Ђукановића, који би ту енергију, хтио да
стави у атрофирани систем своје комунистиче партије, свог гротескног државотворног конструктивизма. Стварао је антиисторијску Црну Гору, разарајући свој историјски и
државотворни народ. Раздијелипо је црногорске Србе, на Србе и Црногорорце, и све учинио да би постали непријатељи.

Да, криви су сад једни другима, јер су допуштили злом вођи да их расјече на пола. Сад тој антиисторијској и антинародној држави, треба и антицрква, којом би да „посвети“ неодрживу државу и своју немогућу владавину.

Ово „догађање народа“ је излазак из Египта, из малог Миловог фараонства, каже пријатељ. У том малом балканском фараонству било се зацарило свако неваљалство, раздори, криминал, убиство, тама ума. Остатак народа, као некад Израиљци с Мојсијем, подижу заставу вјере, освијетљени божанским Знаком – иду на сурет, да се причесте светињом Слободе.

Милутин Мићовић/ИН4С

Коментари: