План Б: Узели бисмо „само“ земљишта на приморју

На дан Светог Саве, 27. јануара, у емисији „Аргументи” на црногорској државној телевизији (РТЦГ), гостовали су г. Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве  и адвокат г. Никола Мартиновић, који је близак ставовима црногорске владе. Тема је била најактуелнија: Закон о слободи вјероисповијести који је донела скупштина Црне Горе. У телевизијској дебати је г. Мартиновић заговарао одредбе тог закона а СПЦ је упутио да се за преиспитивање његових одредби обрати у судским инстанцама Црне Горе. Међутим, већ крајем седмице, 1. фебруара, РТЦГ је објавила вест о новом иступу Н. Мартиновића: „Мартиновић оцијенио: СПЦ брине због вриједног земљишта ”. По тој вести, адвокат Мартиновић је сада изјавио: „Проблем неће бити ни формална регистрација, већ вриједне инвестиционе некретнине…”

Митрополија црногорско приморска СПЦ

Јасно је да један, несумњиво способан адвокат не би неовлашћено давао изјаву да ли ће држава Црна Гора регистровати СПЦ и шта жели да узме од СПЦ. После поновних масовних протеста у четвртак 30. јануара, паника режима је очито све већа и апетити су се смањили: невладина организација „Црногорска православна црква” се пушта низ воду, није више спорна регистрација СПЦ а некога занимају још једино земљишта на Јадрану. Уз то је Н. Мартиновић додао: „Оно што је суштина и на чему ће, према мојем мишљењу, СПЦ инсистирати у преговорима јесте питање некретнина које нијесу коришћене као богослужбени објекти. Дакле, њих интересује градско грађевинско земљиште прије свега, што је и највреднија имовина којом та црква данас газдује у Црној Гори”. Ово је пак замена теза, било би поштеније рећи: „Нас интересује градско грађевинско земљиште, да га одузмемо од СПЦ”.

Ипак, то је велики позитиван помак – нема више уцењивања са регистрацијом СПЦ а и имовински апетити су смањени „само” на грађевинска земљишта која су погодна за изградњу туристичких објеката (углавном у општинама Херцег Нови, Котор, Тиват и Будва). Али, појављује се сада проблем на који г. Мартиновић и истомишљеници нису рачунали: баш та имовина на Приморју није ни била у краљевини Црној Гори, на чије наводно власништво над црквеном имовином се заговорници закона данас позивају (подсетимо да се тамошња до 1918. најјача странка, под Аустријом, звала Српска странка на Приморју). И приликом уједињења 1918. године Бока Которска у нову државу није ушла одлукама Подгоричке скупштине (на којој није била ни заступљена, јер није била у саставу Црне Горе), већ одлукама својих народних вијећа.

На подручјима општина Херцег Нови, Котор, Тиват и Будва постојао је аустријски правни ред са земљишним књигама (упис власништва) и са катастром (геодетски уписи и уписи поседника). Барем ту је дакле кад хе реч о имовине документација уредно вођена. А шта је са црквеном имовином у приморским крајевима? Године 1870. је цар Франц Јозеф, на предлог Стефана Митрова Љубише, српског књижевника из Боке и посланика Царевинског већа у Бечу, донео одлуку о стварању Бококоторске епархије. То подручје је тада издвојено из Далматинске епархије, а са њим и сва српска црквена имовина далматинске епархије на подручју Боке – цркве, манастири и земљишта.

Из шематизама Бококоторске епархије, који су излазили од 1874. видљиво је чија је то црква. Већ у уводном чланку „Исторички преглед о правосл. Цркви у Бококоторској ” у шематизму из 1874. говори се о Светом Сави, који је „у стара србска доба ” у тим крајевима основао две епархије, зетску и захумску, чија граница је била између Котора и Рисна. У каснијим шематизмима, на уводним странама се помиње: „Завјетни Покровитељ цијеле Епархије Св. Сава архиепископ српски ”.

Може ли се данас постављати питање чија је имовина српске цркве на Приморју? Бококоторска епархија била је заједно са Далматинском епархијом у Буковинско-далматинској митрополији до 1919, до уједињења српских цркви. Самосталност је задржала све до 1931, када је прикључена Црногорско-приморској митрополији СПЦ.

Дакле, потпуно је јасно у чијем су власништву некретнине на Приморју некадашње српске Бококоторско-дубровачке и спичанске епархије односно њеног правног претходника Далматинске епархије Српске православне цркве: у власништву српског народа. Ни план Б подгоричких властодржаца нема шанси да прође.

Никола Милованчев/Политика

Коментари: