Суспензија живота

Као дјечак, маштао сам да ће човјечанство 2020. имати сталне колоније на Марсу. Умјесто тога, гласна мањина данас мисли да је Земља равна, а огромна већина је потпуно увјерена да се вирусне пандемије заустављају пред закључаним вратима.

И свакако, нисмо ни помишљали да искористимо низ сунчаних дана, чак ни уз придржавање социјалне дистанце, већ #остасмодома, јер се „зна” да се против вируса чија је симптоматика сродна грипу бори останком у мрачним становима, а не изласком на УВ зраке, које стерилишу површине и подстичу производњу Д витамина у организму.

Нити нам је пало на памет да се запитамо, постоји ли веза између те чињенице и релативно малог броја преминулих од последица инфекције коронавирусом на јужној Земљиној полулопти, на којој је љето тек завршено (у вријеме писања овог текста, радило се о 7 особа на читавом аустралијском континенту, који има интензивне трговинске везе с Кином, а о 4 у Бразилу, земљи од 210 милиона становника).

Такође се зна да, умјесто да ограничимо кретање угроженој популацији, осигурамо њену изолацију, помоћ и опскрбљеност свим што јој је неопходно док опасност прође, што би било веома изводљиво и неупоредиво ефикасније и јефтиније, треба да га ограничимо цјелокупном становништву, а због неспремности здравственог система који је присиљен заплијенити и хигијенска средства из апотека, јер је деценијама улагано у приватан комфор, а не у заједничко добро.

То чинимо како бисмо изазвали масовну хистерију, избјегли да популација створи антитијела на инфекцију која (макар у овој мутацији), већини пролази потпуно неосјетно и асимптоматски и припремили потпуну катастрофу здравственог система на јесен, уколико болест постане сезонска и врати се у много горим климатским условима народу који је није прележао претходног прољећа и нема стечени имунитет. Узгред, тако ћемо индуковати и потпун пад економије, који ће засигурно однијети и упропастити бројне животе и изазвати глад крајем године. Мислите да је COVID-19 генерацијска битка? Нека удобна, комфорна, буржујска битка, која тражи само сједење код куће? Сачекајте ову надолазећу борбу за егзистенцију, коју сам управо поменуо. „Бриљантна” замисао, све скупа, изведена уз потпун громогласан аплауз и хињену моралну супериорност.

Све наведено ћемо учинити, јер смо уобразили да је висока стопа смртности италијанског становништва повезана са наводно касно уведеним мјерама друштвене изолације, а не са чињеницом да је, по истраживању Италијанског националног института за здравље, 99,2% умрлих имало једно или више раније стечених тешких хроничних обољења, а готово половина је имала три или више таквих обољења.

Као ни са чињеницом да је просјечна старост преминулих већа од 79,5 година, или са тим што је безмало четвртина италијанског становништва (23%) старија од 65 година. Ако италијански случај носи било какву лекцију, онда се она састоји у томе да ћемо скупо платити то што су читаве генерације у посљедњих 40-50 година систематски учене нарцисоидности, идеји да су тривијална и безначајна професионална постигнућа важнија од стварања функционалних породица и виталне популације, због које је добар дио обољелих у Италији преминуо без бриге дјеце и унука, које никада нису ни имали. Стога је трагедија нама драге Италије, заправо трагедија нашег европског нихилизма и вјероватно само прва од многих.

Умјесто освртања на све наведено, хвалићемо паничну, бесмислену и благо ретардирану реакцију наше и готово једнако неспособних европских влада, изабраних не меритократски, већ по апелима на масовна осјећања, по кључу и квоти, као правовремену и исправну, јер су емоције битније од рационалности, а ауторитет климавих и нелегитимних институција од научних података. Да ли смо, напокон, сви изгубили разум?

Срећко Црногорац/ИН4С

Коментари: